Obećali ste dosadu!

Iako su vašem poslednjem, 555. broju, neki od vaših najboljih novinara (M. Milošević, M. Vasić, S. Cerović) obrađivali na svoj vispren i duhovit način temu poslednjeg skandala u našoj zemlji, bez pretenzija da se mešam u novinarski posao, želeo bih da dodam par opaski jednog običnog građanina. Pošto sam po poreklu iz onog dela za koji više i nismo sigurni da pripada našoj zemlji, možda je moj pogled na sva događanja radikalniji nego kod drugih, ali ipak verujem i dovoljno objektivan.

Kako naš narod lepo kaže, najpre treba pospremiti svoje dvorište, pa bi zato i naš predsednik, ako hoće da pravi red u državi, trebalo najpre da se pozabavi svojom najbližom okolinom. Kako nas je nedavno Savetnik za medije, u jednom od svojih pojavljivanja na TV, upitao od koga bismo pre kupili polovni auto, od Koštunice ili Đinđića, da mu odgovorim. Od Koštunice. Ali, zato od nekih njegovih savetnika ne bih kupio ni nov. Svojim čestim pojavljivanjem u medijima gospodin Tijanić se nametnuo kao prvi o kome bi se moglo govoriti. Neosporno jedan od najboljih novinara u poslednjem periodu, odličan urednik BK TV (ili kako se to već zove), gospodin Tijanić nije čovek koga smo izabrali, pa samim tim i nema pravo da drži lekcije i da plaši narod sa TV ekrana. Svako njegovo pojavljivanje na TV uverava nas da ovaj gospodin nema mere i stila i da veoma precenjuju sebe i svoj značaj. Ako mu je gospodin Koštunica, pak, dao tako široka ovlašćenja da običnog građanina vaspitava, ako treba i prutom, da bi se uklopio u sliku idealnog građanina, onda tu neko greši. Da ovaj čovek, koji se u poslednje vreme busa u legalističke grudi, a pri tom verovatno nije zaobišao samo one zakone koji mu se nisu našli na putu, ima trunku poštenja, ne bi tako agresivno lagao auditorijum tvrdnjom da on ne radi na BK TV, kad svako ko iole dobro gleda program ove televizije u svemu što se događa prepoznaje autentičan novinarski rukopis ovog gospodina. On, svakako, formalno nije na platnom spisku BK TV, ali bar vi novinari od svojih kolega možete da doznate uređuje li on zaista njihov program.

Osim njega, drugi savetnik predsednika, kontroverzni gospodin Nalić, takođe je došao iz Karićevih struktura. Ostaje nejasno zašto je svima odgovaralo da se veruje kako je on bio advokat porodice Karić kad je, u stvari, bio direktor osiguravajuće kompanije Evropainternational u Moskvi, koja je poslovala u sastavu kompanije BK. I ta je činjenica lako proverljiva, i čudno je da su se svi zadovoljili lažnom informacijom (ili novinari više nisu radoznali). Na to nije reagovao ni gospodin Nalić, pristajući da ga lažno optužuju da se stidi svog porekla, ni Karići, čiji advokat nikada nije bio, niti predsednik, čiji je on savetnik i koji bi morao da zna ko su mu saradnici i odakle dolaze. Ono što je jasno to je da baš gospodinu Naliću, najozbiljnijem kandidatu za mesto šefa MUP-a, odgovara da se, uoči rekonstrukcije vlade, baš na ovo ministarstvo baci ljaga.

I na kraju, ako nas naš predsednik stalno podseća na legalizam koji prelazi u domen svetinje (što ne bi bilo loše da je istinito), kako je moguće da se sam ne drži zakona i utvrđenih postupaka. Ako se i poveruje da je posle razgovora sa Gavrilovićem hitno otišao kući da se spakuje za odmor (što je malo verovatno), pa stoga nije čuo da je čovek sa kojim je razgovarao upucan, nije jasno da mu je bilo potrebno 5-6 dana da reaguje na sve priče oko ubistva, na sve insinuacije, da potpuno hladno kaže da je zaista bio razgovor o korupciji sa pokojnikom, a da nijedanput ne pomisli da je odstupio od svetog legalizma kad je tako ozbiljne informacije sačuvao za sebe a nije obavestio nadležne organe, i kako je on mislio da smo spremni da sudimo Miloševiću ako on sam nema poverenja u istražne organe da im obelodani ozbiljne optužbe protiv svojih koalicionih partnera. Zaista, u svim ovim događajima ima toliko nelogičnosti, da čak i običan čovek, kao ja, mora da se zapita da li bismo pogrešili ako bismo kupili polovan auto od gospodina Koštunice, ili se ponavlja ona nadaleko čuvena priča da je predsednik dobar, samo ga saradnici ni o čemu ne obaveštavaju, kao što je bio slučaj sa Brozom ili Miloševićem. Ni u jednom slučaju nam se ne piše dobro.

Ovaj skandal bi trebalo da posluži svima, a najviše našem predsedniku, da ne brani ono što je neodbranjivo, da ne mora on uvek da bude u pravu, da bude tvrdoglav kod kuće a da državu vodi kao istinski političar, jer ga svi mi veoma poštujemo i verujemo da nas može odvesti u onaj svet koji nam je obećao, u zemlju u kojoj će život biti dosadan. Jer, kako je počeo, život nam je sve zanimljiviji i sve ga se više plašimo.