Reagovanje
Seksizam i cena knjige
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
1. Na moj tekst o Vojvodini, napisan krajnje mirnim tonom, reagovao je Miroslav Ilić tekstom punim uvreda. Ja sam, po Iliću, „izvesni“ Mijatović, koji „plitko“ misli, „neznalica“ i „politički diletant“, nazovi liberal, nazovi „ekonomski genije“, brada mi je „jareća“ i „ravnogorska“, uz brojna slična podmetanja i sprdnju. Valjda su to ta pristojnost i tolerantnost po kojima su vojvođanski srednjoevropljani nadmoćni nad nama gedžama južno od Save i Dunava.
Tu superiornost svakako potvrđuje i Ilićeva tvrdnja da je pre I svetskog rata srpski „parlament podsećao na kokošinjac“! Ako sam ja nešto kriv, g. Ilić bi trebalo da nastavi da grdi mene, a ne da na tako ujvidečki način vređa trud mnogih čestitih ljudi na pretvaranju nekadašnje turske provincije u evropsku državu.
2. Gospodin Ilić, izgleda, nije razumeo o čemu govorim. Tema je: postoje li valjane osnove za utemeljenje ideje o suverenosti Vojvodine i, sledstveno, o njenom pravu da odluči da li će ući u zajednicu sa ostalom Srbijom i kakvu. Radikalni autonomaši veruju da razlozi postoje i da je izlaz u (kon)federalnom položaju Vojvodine u Srbiji. A ja sam samo pokušao, baveći se činjenicama, da detaljnije ispitam te razloge i našao da uopšte ne stoje.
Uvaženi oponent mi sve vreme imputira centralizam. Tako nešto svakako ne sledi iz suprotstavljanja radikalnom autonomaštvu, a nije ni tačno. Ne sledi – zato što između radikalnog autonomaškog koncepta i centralizma postoje brojne opcije, pa se ne može zaključiti da nam je jedini izbor između Čankovog i Miloševićevog ekstremizma. Nije tačno – jer sam protiv centralizma i jer verujem u potrebu formiranja teritorijalnih autonomija u Srbiji, što se može videti u knjizi Regionalizacija Srbije (www.clds.org.yu), čiji sam koautor.
3. Znatan deo teksta g. Ilić je posvetio istoriji i dao mi poduku kako su se vojvođanski Srbi tokom vekova žestoko borili za autonomiju i, čak da su ravnopravnu državu unutar Austrougarske kao svoj krajnji cilj. Neće biti. Vojvođanski Srbi su tada, sasvim prirodno, težili što široj autonomiji, ali ne zato što su je smatrali svojim krajnjim ciljem, a u okvirima izvanredne Austrougarske, već zato da bi se spasili od mađarizacije i pripremili teren za ono što im jeste bio glavni cilj – ujedinjenje sa Srbijom. Dakle, nije vojvođanskim Srbima cilj bila suverena Vojvodina u srednjoj Evropi, a bez Srbije, već baš obrnuto: borba za autonomiju unutar Austrougarske predstavljala je samo etapu na putu ka ujedinjenju sa Srbijom. (Da li je potrebno da dokazujem ove opštepoznate činjenice?)
Zabavna je tvrdnja g. Ilića da su se Vojvođani oduvek suprotstavljali „etnocentrizmu“. Izgleda da sadašnja reinterpretacija istorije ide toliko daleko da se traži, i nalazi, bratstvo i jedinstvo čak u XIX veku, kada ga svakako nije bilo. Glavni igrači su tada bili narodi, koji su težili zadovoljenju svojih nacionalnih interesa, bar kako su ih oni shvatali. Dok su se Srbi borili za autonomiju, vojvođanski Mađari su, takođe prirodno, odbacivali svaku autonomiju južnih krajeva Ugarske, a Nemci su tražili austrijsku upravu i status krunske zemlje za Banat. Multikulturalizam a la Kimlika bio je nekako slabašan ne samo tada, već i u I i u II svetskom ratu, ali je bratstvo i jedinstvo, kako smo učili u školama, preovladalo oko 1950. godine pod rukovodstvom velikana svih naroda i narodnosti maršala Josipa Broza i od tada, kažu, nema međunacionalnih nesuglasica. Doduše, da bi se postavili valjani temelji toj navodnoj međunacionalnoj harmoniji, iseljeni su svi preostali Nemci, a zamalo da istu sudbinu doživi i mađarska manjina.
Još zabavnije je uverenje g. Ilića da je konkluzivan dokaz u prilog tezi o mučenju Vojvodine u periodu između I i II svetskog rata predstavlja Novosadska deklaracija iz 1932, pa iz nje citira ceo stubac i na kraju slavodobitno pita „je li dosta?“. Na žalost, nije dosta. Ozbiljnom analitičaru nikada neće biti dovoljna jedna deklaracija u kojoj opozicionari grde vladu. Potrebno je znatno više argumenata i činjenica, pošto političarima – ima li dileme? – cilj nikada nije utvrđivanje istine, već uspeh u političkoj borbi. A i neki zli jezici tvrde da su tu deklaraciju potpisali politički marginalci, na čelu sa jednim pančevačkim advokatom.
Da su političke deklaracije jako važne, tada bi buduća istoriografija možda počivala na deklaracijama Vojvođanskog pokreta, inače jedne kratkotrajne i sada nepostojeće organizacije, čiji je funkcioner g. Ilić. Ali neće.
4. Gospodin Ilić uopšte nije polemisao sa mojim brojnim argumentima protiv autonomašima toliko dragih tvrdnji o višedecenijskoj ekonomskoj eksploataciji Vojvodine, već me je uputio na tekstove „pravnika i novinara“ Dimitrija Boarova. Time je faktički priznao da se uopšte ne razume u stvar, ali, gle čuda, on koji se ne razume u ekonomske teme ipak zna da je g. Boarov u pravu.
5. Tekst g. Ilića predstavlja, po niskom nivou rezonovanja i prostačkom rečniku, običan propagandni pamflet. Nadam se da ću imati prilike za polemiku sa ozbiljnijim ljudima.
Lajkovac – Festival ženskih tajni poznatih autorki, "Vreme" br. 1430
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve