Neustavni prestolonaslednik

Ne u famoznoj Preambuli (koja deluje kao onaj skaredni vic o čoveku kome je upravo amputirana noga, a koji skakuće na onoj preostaloj i viče „Nije mi ništa, nije mi ništa!“), već u onom obavezujućem delu Ustava, odmah u prvom članu kako i priliči, lepo stoji da je Srbija republika. A to znači da u njoj niko ne može biti ni kralj, ni princ, ni prestolonaslednik, a još manje šepuriti se tim praznim titulama, a pogotovo ne na osnovu njih uživati nepostojeća prava o trošku države, odnosno poreskih obveznika.

Razumem da država finansira dovoženje u zemlju posmrtnih ostataka ljudi koji su deo njene istorije. Razumem i da crkva sahrani tih ostataka obezbedi obred koji se razlikuje od obreda rezervisanih za obične građane (i da ne licitira, u koracima od po sto evra, cenu svoje usluge kao sa mnom kad sam ja sahranjivao svoje roditelje, obične smrtnike). Ali ne razumem da država u tu ceremoniju uključi i svoje najvažnije organe, čak i vojsku. Ta ista država čiji predstavnici, kad neko kaže „Kosovo“, a ne doda „… i Metohija“, odmah kriknu „Izdaja!“, dok sopstveno učestvovanje u monarhističkom cirkusu ne vidi kao kršenje republikanskog ustava. Uključujući i sve one silne pare koje baca na bucmastog građanina koji stanuje u skupom državnom objektu i sebe naziva naslednikom prestola koji ne postoji.

Takav politički kičeraj kao da malo kome smeta. Kao da niko u tome ne vidi svojevrsnu privatizaciju države. Ne razumem narod koji gunđa zbog minornih stvari (Bus-plus, na primer), a ne smeta mu bacanje para na neustavnog „prestolonaslednika“ ili školarina od hiljadu evra godišnje na državnim univerzitetima, nezamisliva u normalnim državama. Dilovanje opijuma za narod moralo bi se kažnjavati baš kao i dilovanje ostalih psihoaktivnih supstanci.