Nemoj tako, jarane!

Aljoša Kamberović, „jaran“ iz Australije, pokušava da objasni Dejanu Gazdiću („Vreme“ br. 795) šta se to dešavalo u Bosni, „skoro četiri godine“. Tu navodi Sarajevo – „Sarajlije su (…) ginuli ko muve“ – i Tuzlu, „dnevno bombardovanu od strane Karadžićevih ludaka“. Da li je to prava slika onoga što se dešavalo na tim područjima?

General Galić je bio komandant opsade Sarajeva od septembra 1992. do avgusta 1994. godine. Na suđenju u Haškom tribunalu je utvrđeno da je u to vreme u Sarajevu živelo 340.000 stanovnika, od kojih 45.000 vojnika Armije BiH, kao i da je poginulo 3798 lica – 1399 civila (36,8 odsto) i 2399 vojnika (63,2 odsto). To je bio, očigledno, prevashodno rat dve vojske, opsade i opsednute, u kome su stradali i civili, kao žrtve vojske i civila u istom gradu; u Sarajevu su bila 222 „legitimna vojna cilja“. A rušeni su i srpski delovi Sarajeva (Ko je to počinio?) i ginuli / ubijani sarajevski Srbi od njihovih sugrađana muslimana. Koliki je broj tih žrtava? Zašto to nije ispitano ni posle 11 godina?

U Tuzli je, 15. maja 1992, izvršen prepad na jedinice JNA, koje su, shodno dogovoru sa muslimanskim civilnim vlastima, napuštale grad. Tom prilikom je ubijeno oko 200 vojnika i više stotina zarobljeno, sa nepoznatim njihovim daljim sudbinama. I ovo je deo slike o Tuzli, koja se ne može zaobići.

„Užasne stvari su bile činjene u ime srpstva i pravoslavlja“, kaže Aljoša. A u čije ime su činjene takve iste stvari bosanskim Srbima?

Parcijalna istina je samo deo istine, ali nije i cela istina. Dok se to ne prihvati, i dalje će postojati čuđenje, kao kod našeg autora, zašto se uopšte i postavlja pitanje „izvinjenja i sa ostalih strana“ a ne samo sa srpske. Na putu jednostranosti i isključivosti – svejedno sa čije strane – teško ćemo se ponovo sresti kao jarani.