Nelagoda i stid

Uvodnik iz 823. broja ili, bolje reći, deo uvodničkog triptiha pod kriptičkim nazivom „Vežbe bojevog gađanja: oko čega se slažu V. Šešelj i Č. Jovanović“ najzad je razjasnio neke moje dileme oko toga ko je u ovom odsudnom času protiv Ustava, Srbije, državnosti (Guče?) i zarad kakvih sitnih, politikantskih interesa. Naravno, onaj mali, kome ste već u prethodnom broju objasnili da su mu cipele koje pokušava da nosi – prevelike. I dok Šešelju možemo oprostiti, jer ipak poziva na izglasavanje Ustava, a i oni njegovi junački sarađuju u još jednoj istorijskoj misiji, Jovanović poziva na bojkot referenduma zbog efemernih razloga, bez ozbiljne kritike, i „poziva na nemerljiv, samim tim bezbolan tip političke akcije“. E pa, gdine Žarkoviću, taj tip akcije se ispostavio kao prilično bolan, što mogu posvedočiti neki od onih koji su zviždali ispred Skupštine, ili oni koji su lepili plakate na Vračaru neko veče. Naravno, svako zgodno etiketiranje u ovoj atmosferi borbe za Srpstvo, Kosovo, državu (koliko velikih reči da se pokrije mali, zbrzani dogovor stranaka establišmenta o produženju vladanja) doprineće da reakcije dežurnih patriota budu sve žešće. Pri tom je, izgleda, sasvim nevažno što su i stranka gdina Jovanovića i druge koje su se pridružile bojkotu referenduma iznele potpuno artikulisane, osnovane i ozbiljne primedbe kako na način donošenja tako i na sadržinu Ustava, kojem je, izgleda, najveća vrlina to što se lako menja (mada ni to nije baš sasvim tačno).

Ne mogu da se izjašnjavam o aktu koji su skupštinski poslanici videli šest sati pre usvajanja, užasavam se ponovnog unisonog metanisanja pred Višim Ciljem (nekako tu uvek stradaju stotine hiljada onih individualnih sudbina), ne želim da glasam upisana u redukovani birački spisak iz kojeg je volšebno nestalo milion i kusur Albanaca (a baš smo im lepo i plemenito dali svašta dobro u ovom Ustavu), neću da budem žena kojoj se uskraćuje pravo odlučivanja o rađanju, ne želim da učestvujem u ponižavanju Vojvodine, koja možda jeste autonomna (i njima smo onoliko dali) a u stvari baš i nije, i tako vazdan, nije ovde mesto za analizu najvišeg zakonskog teksta. Za razliku od predsednika, ne osećam „malu nelagodu“ već stid, jer se najviši pravni akt moje zemlje donosi i propagira kao turbo-folk produkt! Čak će i glasanje trajati 48 sati, možda budemo imali sreće pa će feštu prenositi servis gdina Tijanića, sve uz nekoliko zgođušnih i egzaltiranih voditeljki.

Sem što ste obeležili i potcenili sve one koji su za bojkot referenduma (valjda Vam nedostaju ona nonšalantna lamentiranja sa gdinom Nikolom Miloševićem nad našom sudbom), napisali ste i jednu zastrašujuću stvar: da je normalno što je Ustav prosto partijski konsenzus. Verovali ili ne, tamo napolju postoji čitav jedan svet građana, civilnog društva, pojedinaca koji misle, stručnjaka iz raznih oblasti i drugih, koji su morali biti konsultovani, ili koji bar imaju pravo da svoje mišljenje kažu, ali ne post festum. Ili mislite da bi jednostavnije bilo da se i primenjena procedura skrati, pa da se zakoni i neki budući ustav donose na radnom sastanku šefova partija?

Očekujem da i Vas vidim u nekom spotu kako pozivate da odlučno zaokružimo „da“, oni koji misle drugačije nisu baš zgodni za medije, ali zato imaju privilegiju da im urednici i kolumnisti objasne šta su hteli da kažu, a naročito zašto.