Nekad i sad

Sa interesovanjem sam čitao tekst o Olimpijskim igrama, pa i o našem prvom učešću na Olimpijadi u Stokholmu 1912. godine. Navedeno je da je Dragutin Tomašević učestvovao u maratonu, ali da je njegov plasman obavijen velom tajne, pošto nije sačuvan zapisnik sa ove trke. Zapisnik možda i nije sačuvan, ali informacija u savremenom svetu ne može tako lako nestati, čak ni ako biste ponekad poželeli da je izgubite. Na sajtu Narodne biblioteke Srbije postoji digitalna biblioteka i, u okviru nje, kompletna skenirana „Politika“ od 1904. do 1941. godine (http://digital.nbs.bg..ac.yu/scc/novine.php ). Nije bilo teško naći broj od 6. jula 1912. godine koji počinje redakcijskim uvodnikom „Olimpijada“ u kome, pored ostalog, piše: „Zato su u Stokholm poslati najbolji od najboljih, poslati su najodličniji predstavnici pojedinih sportova, jer su ti ljudi predstavljali tamo na utakmicama svoju naciju, svoju otadžbinu. I mi smo imali svojih predstavnika, ali – bolje da nismo. Njihova se imena nigde nisu čula, oni se nisu kvalifikovali ni za demifinale, a za finale i da ne govorimo. U Štokholmu su bila naša dva trkača; jedan je trebao da trči kratke trke a drugi Maratonsku trku, koja je nešto duža od 40 kilometara. Oni su ovde u Beogradu dobro trčali, bili su bolji od ostalih na našim utakmicama, ali nisu bili za Štokholm. Oni i nisu krivi što su se tamo našli već su krivi oni, koji su ih tamo poslali… Ali mi Srbi uzimamo sve olako. Nikako mi nećemo i ne umemo da pojmimo, da „Švaba“ može, recimo, bolje da gađa ili bolje da trči. Mi sve smatramo da smo najbolji. Lepo je imati vere u sebe, ali to nije dovoljno da se ima i uspeha. Uz to treba da dođe i veliki rad, dobra sprema, pa tek onda to samopouzdanje može doneti koristi. Ako je reč o gađanju iz puške, nama je dovoljno da kažemo kako je Srbin odrastao s puškom i kako naš strelac treba samo da se pojavi na utakmici, pa će svi da popadaju na leđa. Naš „Deligrad“ ima bolju mašineriju nego i jedna engleska vojna lađa! Naš Mija Ciganin svira bolje od Kubelika! Takvi smo u svemu kad se poredimo s drugima i zato se ne pripremamo s ovom energijom, koja je neophodno potrebna da se od dobrog materijala stvori dobar utakmičar… A ovako? Ovako smo samo ostavili Mađarima utehu da nisu poslednji; oni su pretposlednji a mi poslednji.“

Sam tok maratonske trke je opisan dva dana ranije, u „Politici“ od 4. jula 1912. godine na strani 3. Pobedila su dva Južnoafrikanca, pretrčavši stazu za oko 2 sata i 36 minuta. Današnji rekord je oko 2 sata i 4 minuta.