Nek na miru sede kod kuće

Poslednje reagovanje g. Stojana Cerovića na tekst g. Srđe Popovića me je, moram priznati, poprilično razočaralo iako sam kao verni čitalac „Vremena“, njegov fan i većinom se slažem sa stavovima i analizama sa kojima istupa u javnosti. Osim kada je u pitanju ova polemika na stranicama „Vremena“ i uopšte njegov pomirljiv stav po pitanju ratova u poslednjoj deceniji. Otprilike, stavovi g. Cerovića, kao i većine novinara „Vremena“, mogu se podvesti pod kategoriju ekstremne umerenosti o kojoj je pisao Teofil Pančić u jednom broju, a najrečitiji egzemplar tog fenomena za mene je gđa Ljiljana Smajlović i slični (Kosta Čavoški npr.) koji otprilike nekom teorijom kontrasta pokušavaju da sebi daju na značaju: to što su oni u Slobino vreme njega kritikovali i napadali, čime su dovodili sebe u opasnost, upravo to, naime, sada njima daje na težini kada pravdaju njegovu politiku, jer nije više in kritikovati Slobu sad kad nije tu nego je u Hagu i tamo neustrašivo bije ljute bitke zarad spasa naroda srpskog a sve protiv samog đavola ovaploćenog u Americi. Drugim rečima, Sloba je bio skroz cool samo je nadigran od strane mnogo jačeg protivnika.

Time se otprilike sad služi g. Stojan Cerović: njegov nesumnjivi antiratni (a ne samo antimiloševićevski) stav i staž sada bi trebalo da mu daju za pravo na neku vrstu ekstremne umerenosti koja treba na mala vrata da pusti u kuću koju smo tek počeli da gradimo one koji su je srušili: celo to desničarsko nekrofilno društvo na čelu sa SANU i sličnim nacionalnim radnicima, kao i pomenutim Kostom Čavoškim, koji se inače javno pita a da zašto bi Srbi na bilo koji način imali da se stide ratova koje su vodili. A zašto bi se stideli kad nas je bombardovao NATO i Srbija je puna izbeglica? Ono pismo NATO-u za prekid bombardovanja kojim se g. Cerović ponosi zaista je trebalo uputiti prvo Miloševiću. Prosto nije sporno da je bombardovanje bilo katastrofalni zločin, ali ta činjenica ne sme da bude opravdanje za bilo koji zločin počinjen od strane srpskih snaga i u naše ime. Pozivanje sada kao na zaslugu to što su neki to pismo potpisali čista je demagogija, a u vreme bombardovanja potpisati to pismo bilo je najlakše uraditi: ono što nije bilo uopšte lako jeste pronaći i javno obelodaniti (recimo, upućivanjem tog pisma Slobi i od njega tražiti prekid bombardovanja) uzrok a to je politika Slobodana Miloševića koga je i posle svega podržalo milion i osam stotina hiljada glasova, što predstavlja očigledan izraz masovne podrške zločinačkom projektu.

G. Cerović se pita šta bi bile sankcije za kolektivnu odgovornost dok, s druge strane, svi znamo šta su sankcije za krivicu oko koje uglavnom postoji opšta saglasnost da ne može biti kolektivna. Pa evo, npr., prva sankcija može biti lustracija. I to ne lustracija za period od 1945. godine naovamo, nego, to treba reći jasno i glasno, od 24. septembra1987. godine i gotova priča. Uopšte nije teško odgovoriti na pitanje ko su bili ljudi koji su na ovaj ili onaj način zagovarali osvajanje tuđih teritorija zloupotrebom pitanja srpske manjine. Umesto da se na zaštitu prava Srba izvan Srbije ide jednom doslednom evropskom politikom zaštite ljudskih prava, izabrano je ono prvo. Upravo ti ljudi koji su zagovarali tako nešto treba da budu lustrirani. Da se više ne pojavljuju u javnosti i da lepo sede kod kuće i na miru razmišljaju, sa sve pogledom na neku sportsku halu u kojem i dan-danas žive Srbi iz Hrvatske, a da gde smo mi to pogrešili. A ne ovako, da svojim istupima daju krila Šešelju i raznim kleronacionalističkim ispostavama, da zbunjuju građane i ubeđuju ih, kao i u Hrvatskoj uostalom, da onaj ko je napadnut ne može počiniti zločin. Formalno, lustracija je nedemokratski čin: ljudi se javno sankcionišu zbog iznesenih stavova, učinjenih dela koja ipak nisu protivzakonita itd. Ali na taj način biti formalista u jednom posttotalitarnom društvu znači biti nihilista. Zato je, apsurda li, lustracija najdemokratskiji čin koji je Srbija ovakva kakva je, mogla da preduzme. Nažalost, za to su male šanse i zato ja razumem, i sklon sam, nazoviradikalizmu Srđe Popovića, Nataše Kandić i ostalih.

Kako se lustracija nije desila, nezavisni mediji („Vreme“, B92 itd.) bi se, da bi ostali nezavisni a ne-postali deo establišmenta, morali ponašati onako kako to radi „Feral Tribune“ ili, recimo, beogradski list „Republika“: ljudi, koji su odgovorni za rat (iako nema „sudske presude“ o tome) što će reći listom sve glavešine bivših partija na vlasti, ako već te partije nisu zabranjene, ne bi smeli dobijati tzv. „objektivni“ tretman u medijima jer je to najneobjektivniji (i najnepravedniji) mogući čin koji mediji mogu da preduzmu i istovremeno način za iskupljenje i restauraciju tih opskurnih ljudi kao da se ništa nije dogodilo u protekloj deceniji jer oni su sada legitimna opozicija, a odnos prema opoziciji je merilo demokratičnosti vlasti. Nije nego. A upravo se to dešava. Danas bi, na primer, hapšenje Vojislava Šešelja zbog ratnog zločina bio događaj koji bi mobilisao čitavo javno mnjenje protiv onih koji hapse. Ti ljudi se ponovo vraćaju i nezaustavljivo jačaju, isto se dešava u svim postratnim društvima bivše SFRJ, demokratski nacionalisti su najpopularniji, uopšte, nacionalno kao ideologija je dobilo dva miliona glasova na izborima u Srbiji i, nažalost, pitanje je dana ili istorijskih okolnosti kada će taj demokratski preći u ekstremni nacionalizam što su samo dva imena za istu stvar: mržnju. Zato „Vreme“, ako želi da sačuva svoju nezavisnost, mora zauzeti mnogo odlučniji stav nego što je to bio slučaj do sada.