NATO, ipak, dan posle

„Vreme“ je u prošlom broju odvojilo stubac i po za pismo Vojislava Stojanovića koje je irelevantno u odnosu na polemiku koju smo prethodno na ovim stranicama vodili Nenad Stefanović i ja. U toj polemici, koja se odnosila na suđenje Slobodanu Miloševiću i predstavljanje tog suđenja u ovdašnjoj javnosti, osvrnuo sam se na iskaz jednog svedoka o NATO bombardovanju kolone albanskih izbeglica 14. aprila 1999. godine, i uzgred sam naveo da je NATO preuzeo odgovornost za bombardovanje dan kasnije, 15. aprila. Gospodin Stojanović tvrdi da je NATO preuzeo odgovornost tek pet dana nakon događaja.

Za polemiku o suđenju Slobodanu Miloševiću potpuno je nebitno da li je NATO preuzeo odgovornost jedan ili pet dana nakon bombardovanja. Ako je podugačko pismo g. Stojanovića na temu tačnog datuma ipak objavljeno, to je, pretpostavljam, učinjeno zato da bi se doveo u pitanje moj kredibilitet.

Ovakvo nastojanje potcrtano je uredničkom opremom pisma, naime stavljanjem u naslov uvredljivih reči na moj račun („Kratko pamćenje – dugačak jezik“).

Međutim, ne samo da je tvrdnja g. Stojanovića irelevantna nego je i netačna. Kako pokazuje transkript NATO konferencije za štampu od 15. aprila 1999. godine (http://www.nato.int/kosovo/press/p990415a.htm), NATO je zaista već dan nakon bombardovanja preuzeo odgovornost. Portparol Jamie Shea je tom prilikom izjavio: „Juče je pilot NATO-a delovao na području zapadnog Kosova.

… Pilot je izvršio napad na ono što je mislio da su vojna vozila u konvoju.

… NATO bomba je uništila vozilo na celu kolone, za koje sada verujemo da je bilo civilno vozilo. Ponovo naglašavam, NATO duboko žali zbog gubitka života u ovom tragičnom događaju.“ General Giuseppe Marani je potom pojasnio da su u stvari dva aviona ispustila bombe na konvoj. Shea i Marani su na ponovljena novinarska pitanja odgovorili da isključuju mogućnost da su avioni Vojske Jugoslavije odgovorni za bombardovanje. Narednih dana NATO je dopunjavao, a delom i menjao, objašnjenje ovog događaja, o čemu se detalji mogu pročitati u izveštaju Human Rights Watcha „Civilne žrtve NATO bombardovanja“, iz februara 2000. godine – izveštaja u čijoj sam izradi učestovao. Ali, ostaje činjenica da je već 15. aprila 1999. godine NATO definitivno priznao da su njegovi avioni, a ne neko drugi, prethodnog dana izazvali pogibiju Albanaca iz izbegličke kolone.

Ako ulazim u razjašnjavanje ove činjenice, to činim zato da bih istom prilikom naglasio da pokušaj dovođenja mog kredibiliteta u pitanje ne treba da skrene pažnju sa suštine prethodne polemike sa Nenadom Stefanovićem. Izveštači iz Haga su u dobroj meri pogrešno predstavljali suđenje Miloševiću publici u Beogradu, iskrivljujući dešavanja u sudnici da bi diskreditovali svedoke i tužilaštvo i, jednako važno, ignorišući priču o zločinima na Kosovu koja se u sudnici odmotavala svakim novim svedočenjem.