Narod i elita

SRS se definiše tako kako se sam definiše. Nisam uveren da su mu i glasači takvi. Sto hiljada glasova više na ovim izborima nisu odraz kretanja biračkog tela ka „nacional-socijalnim“ opredeljenjima. Teško mogu da poverujem da se dva najveća grada u Srbiji (Beograd i Novi Sad) radikalizuju na „nacional-socijalnim osnovama.

Ova dva grada su sigurno najmanje žrtve tranzicije (ako to uopšte i jesu). Objašnjenja u stilu veliki broj izbeglica, nacionalisti, ksenofobi, velikosrbi, antievropljani, antihaški i sl. nekako mi teško idu sa Beogradom i Novim Sadom. Problem mora da je negde drugde. Nije u retorici i ubeđivačkoj moći radikala, pri čemu naivni Beograđani i Novosađani nasedaju pa onda glasaju za radikale, već u protestu birača prema aktuelnoj političkoj eliti i prema medijima, odnosno prema njihovom činjenjenju i nečinjenju. Pred svim izborima i tokom kampanje političari demokratsko-liberalne orijentacije i mediji stalno prete biračima da ukoliko ne izađu na glasanje, eto radikala na vlasti.

Veća izlaznost ovoga puta nije značajno smanjila procenat onih koji glasaju za SRS, ali je povećala njihov broj glasača. Dakle, surevnjivosti, lične sujete, afere (stvarne i izmišljene), mito, korupcija, nefunkcionalne institucije, i iznad svega potcenjivanje biračkog tela („što smo mi dobri, ali narod nam je glup“)… Žao mi je, ali u 30 godina mog lutanja po belom svetu nisam video da je neki narod pametniji od srpskog, ali sam zato video da skoro svi narodi imaju neuporedivo bolju političku elitu. To su najbitniji razlozi tako jakog procenta koji radikali redovno osvajaju. Voleo bih da grešim, ali bojim se da sam u pravu.