Naplata skupe reči

Nažalost, Kosovo je i dalje najskuplja srpska reč, naročito za one koji umeju da je (ga) naplate. Pored već virtuelnih opština, SUP-ova, imamo i virtuelne kadrove. Javna je tajna da javna preduzeća onima koji su ostali dole isplaćuju nekada i dvostruke plate. Problem je što su mnogi od tih „branilaca“ Kosova došli u Srbiju (onu van Kosova), dobili nova radna mesta (zdravstvo, pošta, Telekom), ali su im plate ostale iste. Pored toga, još uvek im je mesto boravka neka od opština na Kosovu, tako da primaju i pomoć koju daju neke međunarodne organizacije. Ako se još tome doda da tamo praktično i nema poreza, vidi se kolika je cena rodoljublja. Naravno, za javnost se uvek slika ona sirotinja koja živi u nekoj zabiti i kojoj je i džak brašna neviđeni poklon. S druge strane, „domaća raseljena lica“ po užoj Srbiji zvanično nemaju ništa, tako da ovde dobijaju stanove, a svoje neuknjižene izdaju. Tu je i pomoć za decu, pa smo pre par godina mogli da vidimo potresnu sliku kako je neka od opština u unutrašnjosti finansirala odlazak dece privremeno raseljenih lica na more. Naročito je bila dirljiva scena kada dete izlazi iz mercedesa (ako je za utehu, nije baš najnoviji model) i pozdravlja se sa roditeljima. O tome ne želi niko da priča, da ne bi izgubili političke poene. A sa druge strane, sve te „izbegličke“ i izbegličke kolone su, nekim čudom, obično svoju seobu završavale do centra Šumadije, tako da se to dalje od Kraljeva ili Kragujevca mnogo i ne oseća. A što je daleko od Beograda, daleko je i od problema.