Namere i kvalifikacije

U veoma dobro napisanom tekstu prošlonedeljnog broja „Vremena“ (br. 665) novinar Slobodanka Ast je verno prenela stavove i činjenice iznete na konferenciji za novinare povodom „Slučaja Vinča“, održane u Medija centru 26. septembra ove godine. Radi objektivnosti gospođa Ast je razgovarala i sa ministrom za nauku, tehnologiju i razvoj prof. dr D. Domazetom. Međutim, u njegovoj izjavi nedostaje objektivnost, stoga u ovom pismu želim da navedem samo neke činjenice, ne obazirući se na neprimerene, a nažalost već uobičajene ministrove kvalifikacije svojih neistomišljenika.

Činjenica je da Međunarodna Agencija za Atomsku Energiju (IAEA) iz Beča redovno kontroliše stanje radioaktivnih materijala u Institutu „Vinča“, pa je to činila i u periodu sankcija. Već početkom 90-ih godina ta komisija i ranija rukovodstva Instituta upozoravali su i Saveznu i Republičku vladu o neodgovarajućem uskladištenju isluženih gorivih elemenata velikog vinčinog reaktora. Upozoravano je na mogućnost curenja radioaktivnih materija zbog korozije omotača, što je i registrovano 1999. godine na oko 200 elemenata. Dakle, upozorenja nisu bila lažna i u cilju uzbunjivanja. Ali, vlade se nisu dale uzbuniti. I one su „bile u stalnim pregovorima“ oko propisnog uskladištenja isluženog goriva, međutim sredstva za rešavanje problema nisu nađena.

U svojoj izjavi ministar Domazet obećava rešavanje problema u roku od tri godine, prenošenjem istog u Rusiju. Pregovori o tome traju dve i po godine. U časopisu „Nuclear Fuel“, Vol. 27, 2002, str.10, ekspert IAEA Mark Gvozdecky navodi: „Ne postoji odluka o tome kako rešiti problem isluženog reaktorskog goriva u Vinči. Jedna od mogućnosti je da se visoko obogaćeni isluženi uranijum pošalje u Rusiju na preradu, ali mala količina a veoma visoka cena transporta čini ovu mogućnost malo verovatnom. Mnogo je veća količina isluženog uranijumskog goriva sa niskim stepenom obogaćenja što posebno zabrinjava kako IAEA, tako i Vinču. Druga mogućnost je da se obezbedi suvo skladištenje u Vinči, najverovatnije u bazenu dekomisioniranog reaktora, što predstavlja rešenje koje zvaničnici iz Vinče smatraju privremenim, tj. za nekoliko decenija. Izvor, dobro upoznat sa problemom kaže da će izabrana opcija zavisiti od toga koliko novca bude na raspolaganju jugoslovenskom institutu.“

Čitaocima „Vremena“ ostavljam da zaključe da li je grupa naučnika zlonamerno uzbunjivala javnost ili iznosila činjenice iz dobre namere po stanovništvo Beograda i njegove okoline.