Moralni kod

Skeniranjem odgovora gdina Milanovića na tekst K. R. Vešović, pokušaću da ukažem na problem koji postoji kod ljudi njegovog profila. Ne nameravam da se bavim psihoanalizom, mada je on to sve vreme radio baveći se Peterom Handkeom.

Autor je u pokušaju da analizira Petera Handkea i njegov moralni kod pošao jednosmernom ulicom obojenom crno-belo, ulicom u kojoj je jedna strana prepoznatljivo dobra a druga loša. On u tekstu na jednom mestu i piše, da su stvari ili dobre ili loše, nema možda, ali, ili… Očigledno Milanović prilazi „problemu Handke“ prilično pojednostavljeno, ne ostavljajući prostora za kompromis.

On i njemu slični, podsmevajući se Handkeu, vređaju i jednog Noama Čomskog, Harolda Pintera, kao i plejadu veoma hrabrih ljudi u borbi za istinu, izlažući se i te kako rizičnom poslu. Milanović je čak našao i mesta da se „našali“ verovatno zaboravljajući na istoriju – govoreći kako bi Handke za ono što danas radi, u srednjem veku bio poslat u samostan a nikako na lomaču. Nisam baš siguran u ono što Milanović razvija kao tezu, znajući istoriju i kakav je ishod bio sa ljudima koji su mislili drugačije. Ali postoji jedna druga dimenzija u analogiji srednjeg veka i današnjice. Sve anatemisane ličnosti toga vremena ušle su u istoriju kao pozitivne ličnosti (mada ne sedeći u samostanima, već goreći na lomačama), a arhitekte tadašnjeg ludila i histerije završile su u istorijskom zaboravu. Frustracija gdina Milanovića očigledno počiva na činjenici da svoju aktivnost u domenu ljudskih prava i šire brani i bazira na uverenju da je on u pravu sa svojim stavovima, pošto gotovo cela intelektualna elita „demokratskog Zapada“ zastupa identične stavove. Nameće se pitanje da li se kao predstavnik ideje „razmišljaj i radi kao većina, to je ispravno, nikako drugačije“ našao u zamci pragmatičnosti i nerazumevanja teme. Suština drevnog pojma demokratije i podrazumeva pravo na različitost, ali to ne podrazumeva da većinski pristup automatski znači i ispravnost i istinitost. Voleo bih da grešim, ali Milanović se uklapa u matricu „većinskog dela intelektualne elite demokratske Evrope“ zdušno pomagane od unisonih i homogenih medija, ne dajući priliku alternativnom pristupu.