Mera u poređenju

Nadao sam se da je diskusija o Beogradskoj filharmoniji kao nacionalnoj instituciji završena, ali se ponovo pojavila replika Igora Rankovića, prepuna insinuacija, koje zbilja moram da osporim.

Najpre, Igor Ranković kaže da mene „ne zanima kvalitet orkestra“. To je, naravno, izmislio! Pred kraj svog prvog teksta sam napisao: „Tačno je da je Beogradska filharmonija naš najbolji orkestar“ („Vreme“, 19.3.2009). Dakle, zanima me i istakao sam njegov kvalitet, ali sam se u tom svom tekstu bavio nekim drugim temama.

Takođe mi pripisuje da sam „branitelj srpske baštine od (zle) muzičke Evrope i ko po mojim aršinima njoj pripada, nije poželjan u Beogradu i na repertoaru BF-a“!!! Prosto je neverovatno, kako i gde je on to mogao da vidi u mojim tekstovima? Dakle, čitav svoj život sam, kao kompozitor i profesor, proveo u proučavanju veličanstvene muzičke Evrope, od Palestrine i Baha do Lutoslavskog i Mesijana, a takođe znam da su se i glavni predstavnici naše muzičke baštine školovali upravo u Evropi (Prag, Minhen, Beč, Rim, Pariz…) i odande donosili svoja prva i dragocena znanja i iskustva. A za četvoricu naših izvrsnih solista – Nikolić, Madžar, Milenković, Lučić – nisam, naravno, rekao da su „nepoželjni“ (to je zlonamerno izmišljeno i meni pripisano) nego da pošto već imaju evropsku i svetsku reputaciju i karijeru, njihove nastupe sa BF-a ne možemo da ubrojimo u „domaće“, ali da bi nacionalna filharmonija trebalo da promoviše i pomogne odlične domaće, mlade soliste i dirigente i da im da početni impuls ka evropskoj karijeri. I njegova „sigurnost“ da bi „tzv. kompozitori voleli da naprave ‘komisiju’ i da daju saglasnost šta može, tj. šta je ‘ispravno’ (čitaj patriotski) svirati u Beogradu“, takođe je njegova zlurada fantazija i čista izmišljotina, koja nema nikakvo pokriće ni u mojim niti u bilo čijim tekstovima; a nešto slično je lansirao već u svom prethodnom tekstu, za šta sam ga već upozorio da je besmisleno.

Ali na toj njegovoj izmišljotini se temelji i njegova paralela sa Berlinskom filharmonijom i njenim (ne)sviranjem Čajkovskog, što je opet potpuno besmisleno! Berlinska filharmonija i uopšte muzička Nemačka se ne mogu porediti sa Beogradskom filharmonijom i muzičkom Srbijom. Nemačka je muzički (i ekonomski) gigant sa viševekovnom tradicijom (kompozitori, izvođači, institucije, izdavaštvo, obrazovanje), a Berlinska filharmonija je njen sažetak i brend svetskog kalibra. A Srbija je mala, balkanska zemlja, sa tek četvrtom ili petom generacijom profesionalnih muzičara, pa se kao takva ona može porediti jedino sa Bugarskom, Albanijom, Grčkom, Hrvatskom, Bosnom, Makedonijom i eventualno Rumunijom i Mađarskom – jer smo imali slične istorije i sudbine – ali nikako sa Nemačkom! Dakle, smatram da je toj i takvoj muzičkoj Srbiji potrebna pomoć, pre svega od nas samih, a ne zlurado ignorisanje.

Igor Ranković kaže za sebe da je muzičar (ne znam, ali pretpostavljam da svira u BF) i „da mu je Brams još uvek veće zadovoljstvo od nekih ‘domaćih’ eksperimenata“.

Pa lepo. Potpuno ga razumem, ali kakve to veze ima sa mojim tekstovima? Niti sam se zalagao za, niti čak pomenuo muzičke „eksperimente“! Verovatno je mislio na Tribine kompozitora, koje sam pohvalio, a na kojima on svakako nije bio, ali ipak zna „da je publika usko stručna, tj. studenti kompozicije i dirigovanja i rodbina izvođača“. Dakle, govori napamet, tj. izmišlja šta mu je zgodno.

Na kraju, u post skriptumu, podseća me da je „Filharmonija pre godinu-dve imala koncert pod imenom ‘autorsko veče Rajka Maksimovića’“. Kada je već to pomenuo (a siguran sam da NIJE bio prisutan, ali Tasovac jeste), obaveštavam ga o sledećem:

– Vrlo mi je drago i ponosan sam, što je naš najbolji orkestar učestvovao u tom – za mene – vrlo značajnom događaju.

– Dirigovao je izvrsni Jordan Dafov (Bugarska), koji je imao odličnu komunikaciju i saradnju sa orkestrom. Solista u Klavirskom koncertu bio je Dejan Sinadinović, a zvučni rezultat je bio vrhunski. (Zbilja mi je žao da taj snimak nisam mogao da stavim na zvanični (nekomercijalni) CD, jer mi je Filharmonija tražila 2500 evra samo za dozvolu!). U drugom delu koncerta nastupili su horovi „Krsmanović–Obilić“ i „Collegium Musicum“ kao i solo-bas Dragoljub Bajić, a na programu je bio Njegošev Testamenat (upravo je izišao CD sa snimkom jednog ranijeg izvođenja, pa može da vidi, tj. čuje kako to zvuči).

– Kolarac je bio skoro pun, sva izvođenja su bila odlična, pa je brojna publika (a ne samo „studenti kompozicije i rođaci izvođača“!) toplo i dugim aplauzom pozdravila sve izvođače, a i mene kao kompozitora.

– I na kraju vrlo bitan podatak: bio je to petak, 24. novembar 2006, ali koncert nije bio u abonmanu BF-a. Ideju i celokupnu realizaciju ovog koncerta sproveo je Jugokoncert, a Beogradska filharmonija je samo pozvana za tu priliku i, naravno, bila dobro plaćena.

Ako je moja pretpostavka tačna, da je Ranković član BF-a, smatram da je načelno simpatično što on podržava svog direktora (kao što su to učinili i neki drugi, a to se, inače, retko događa kod nas), ali onda ta podrška mora da se temelji na činjenicama, a ne na izmišljanju! U svom prvom tekstu rekao sam da Tasovac blefira, jer je izjavio da „prihvatanje ili neprihvatanje njegove ostavke ne znači ništa“ („Vreme“, 12.3.2009); takođe, na osnovu famoznog „Konkursa BF-a“, kao i na osnovu programske politike BF-a (ignorisanje naših dirigenata, solista i naše muzike) nazvao sam Tasovca mrziteljem naše muzike. Pošto nije imao kontra argumente tim povodom, Ranković mi, sasvim nesuvislo, pripisuje antievropski stav, kao i neki truli „patriotizam“, od koga mi se, inače, gadi.