Maslačak ili šta ako nas svi i stalno lažu

Autori projekta „Popul(ar)istički rečnik demagogije“ (www.demolizam.rs) su: Fondacija za otvoreno društvo, Damad, Građanska akcija Pančevo, Građanska mreža, Pokret čista Srbija, Proaktiv, Timočki klub, Užički centar za ljudska prava, Zaječarska inicijativa.

Švercovanje u istoriji

Dražen: Svaka vlada od 2000. do danas je izbegavala da u pravoj meri reformiše državu i društvo sve zbog podilaženja biračkom telu. Kako bi ostali na vlasti i dobili sledeće izbore. Da se makar jedna garnitura osmelila za, po cenu poraza na sledećim izborima, reforme u punom kapacitetu, to bi im bila ulaznica za istoriju.

Kosovska posla

Matija Šoškić: Slogani u predizbornoj kampanji su demagogija koja nije ništa drugo nego vređanje intelekta birača. Evo jednog koji niko ne bi smeo da upotrebi, a on predstavlja realno stanje u Srbiji: „POSLOVA – DOSTA KOSOVA“.

Revizorov klimoglav

Jovan Markov: Ovo „LJUDI SMO“ me najviše podseća na Đilasa koji kaže revizoru: pa šta ako sam nenamenski trošio pare, to su bile plate za jadne vaspitačice koje pošteno rade i čuvaju našu decu.

Sviđa mi se njegov pristup da sve objašnjava ljudski, i da nema dlake na jeziku, ali ovde je pokazao da je kilometrima daleko od bilo kakve demokratije, poštovanja zakona i institucija države (osim samog sebe).

A najstrašnije je što je tu teško povući granicu. Danas vaspitačice, sutra poljoprivrednici, preksutra građevinari. Sve pošteni ljudi, slažem se. Ali demonstrirati moć i silu na taj način samo pokazuje u kom pravcu je krenuo i kuda bi mogao da nas vodi.

Naravno – zaključujemo

Sonjica: Naravno da ne treba glasati za Tadića, ne treba nam valjda populistički rečnik da to zaključimo.

Sve po redu

Miroslava Stanimirović: Da nam ovi iz „Vremena“ nisu otvorili oči, ne bismo znali da nas lažu svi od reda.

Studije bez diskusije

Verdasco, Čikago: Šta nas se tiče kako nas lažu, kad svi znamo da nas lažu. Nego, jel imate vi da objavite neku studiju o kriminalu, ono što ljude stvarno zanima, pa tu malo da se povede diskusija.

Provala provale

Goksi, Beograd: A najnoviji biser Jelene Trivan da biramo između rata i mira, šatro ako Toma dođe na vlast ponovo će nas bombarduju. Provalili bre Tadićevci da smo ih provalili da lažu kad zinu pa sad nešto kao zaoštravaju da nas preplaše Tomom kao pre četiri godine. To možda pali u Silikonskoj dolini.

Rijaliti

Marijana Miljković: Ja bih ovaj rečnik nazvala rečnikom političke ispraznosti na globalnom/državnom nivou i nije ni čudo što se predstavnici političke strukture malo ili nimalo ne zamaraju time šta prosečni birač pomisli kada čuje izjave lokalno-palanačkog duha. Odgovornost u političkom izražavanju srpskih političara još se ne prepoznaje kao neophodnost, nema kriterijuma vrednosti. Jedna poslanica naglašava da se uporno šalju pogrešne poruke građanima što pokazuje da oni koji nas vrbuju nemaju želje da nešto promene i da sve stranke karakteriše strah od alternativa. Čuvajmo se populističkog oduševljenja, može da bude zarazan. Osećam se kao gledalac koji vidno iznerviran stoji ispred slike koju ne razume i koja mu „ništa ne znači“, a trebalo bi da mu znači.

Misli spolja – oštećuj iznutra

Maja Prelević: Kampanja se zahuktava, živimo u društvu koje bismo mogli da okarakterišemo kao „okrugao kvadrat“ (u psihologiji primer posredne denotacije), i koje smo sami odabrali na prethodnim izborima i vlastitim odnosom prema svim tim pitanjima podstakli razvoj šarlatanskog društva. U psihologiji postoji podela na „unutrašnje“ i „spoljašnje“ ljude. Prvi imaju veću elastičnost ponašanja. Drugi osećaju strah jer je mali broj stvari pod njihovom kontrolom, skloni su sumnjama, dogmama. Kao takvi, skidaju odgovornost sa sebe, pokazuju nisku motivaciju jer ništa ne zavisi od njih. To su upravo oni koji podležu demagoškim i populističkim sugestijama i odbijaju da priznaju ličnu krivicu. Ima i onih kvazipolitičkih aktivista koji su slučajno zalutali u političke vode, odnosno neki oblik političke delatnosti, a u stvari je ne podnose i iznutra je oštećuju.

Upitnik

Miro Mihajlović: A šta ako vas lažu u svih 17 tačaka i to stalno i to svi?

Amnezija

Nikica: Vidim da su poslednji komentari zašli duboko u psihologiju/sociologiju. Sve je to mnogo jednostavnije: političari svugde lažu pa lažu, a ovi naši lažu više od drugih, zato što birači Srbije očigledno pate od hronične kolektivne amnezije.

Individualna amnezija

Mina: Tema rečnika i jeste u vezi sa psihologijom jer je reč o tome kako birači tumače i razumeju (da li uopšte) razumeju demagoški rečnik koji političari koriste da bi ih zaveli. Nemojte molim vas o „kolektivnoj amneziji“, toliko se ta sintagma izlizala od silne upotrebe: „Građani su zaboravili šta smo sve mi uradili za njih ili građani su zaboravili šta je ona druga stranka obećala, a nije ništa ispunila.“ I to je demagoški pristup, budući da proglašava birače onesposobljenima. Svako pamćenje je strogo individualno i razlikuje se od svakog drugog pamćenja. Razlikujemo se i po različitim sadržajima pamćenja. Problem je što naš običan čovek ne može da utiče na društvo u kome živi, neostvaren je. Našu egzistenciju karakterišu siromaštvo, dehumanizacija rada, konformizam, pasivnost, napregnutost, pasivnost, a ne kolektivna amnezija. Kada je čovek duže vreme frustriran, postaje anksiozan, povlači se, odbacuje bilo kakva rešenja i izbore jer ih zapravo, iskreno i nema. Raduje me što sve više ljudi prepoznaje demagoški rečnik i shvata da više ne sme da bude igračka nesposobnih predstavnika vlasti.

Fusnota

Artur Dragojević: Uz ovih 17 tačaka obavezno komplementarno štivo treba da bude i Šopenhauerovo Umeće kako da se uvek bude u pravu objašnjeno u 38 trikova. A onome ko makar malo ume da razmišlja, sve je jasno bez ijedne od ovih poštapalica.

Ibid

Paranoya: Uporediti sa: Karel Čapek MARSIJA ili na marginama literature, Dvanaest figura borbe perom ili priručnik za pismenu polemiku. Sličnosti su više nego upadljive.

I jare i pare

Milivoje Marinković: Što se tiče populizma i demagogije sve staje u jednu rečenicu: I Kosovo, i Evropa. Ali, naravno da ovi izdavači neće da razmontiraju šuplju priču marketinške agencije Borisa Tadića sa Andrićevog venca.

Čiča–miča ista priča

Mile Dragić: Prepoznao sam svih sedamnaest figura politikus. I šta sada da radim. Da se ubijem ili da glasam. Ajmo ljudi – ko je za bele listiće, može i Čika Gliša, to je bolje od Čika Tome.

Poverenje u optimizam

Ja: Nakon pažljivog čitanja ovog rečnika, nije me mrzelo da rangiram političke igrače. Kad se sve sabere i oduzme, nameru da mi ispune neko od zadatih obećanja ima jedan i po, sumnjivih je pet, svi ostali su za otpisivanje. U kategoriji pod „d“ nema nikoga. Što je najgore, rezultat me nije razočarao. Razočarava me moj optimizam i spremnost da nekome, ipak, ukažem poverenje.

Naoružana listićem

Roba

ZD: Možda više nego ikad pre ostaje dilema da li odgovoriti porivu građanske svesti i uključiti se u ovu, do dna zaprljanu, igru. Sve to zbog odgovornosti za decu, koja će ostati iza nas. Imam 46 godina i do sada sam bez ikakve pomoći politike i u tom smislu držeći se po strani uspeo da uradim sve što sam želeo: da završim visoke škole, specijaliziram, magistriram, izgradim uspešnu stručnu karijeru i steknem visoko poštovanje u stručnom i građanskom okruženju, verovatno i zbog ličnih kvaliteta. Kao takav, prepoznajem sebe kao visoko deficitarnu robu u našem aktuelnom političkom miljeu. S druge strane, „ulazak u kolo“ bi značio kraj ovom životu koji sad živim, a s obzirom da se danas politikom bave skoro isključivo ljudi čiji je motiv lična korist, a ne opšti interes. Kao ovakav bih im u njihovom miljeu jako smetao i sigurno bi se ozbiljno angažovali da me neutrališu ili sklone. Jako teška dilema…

Proleće

Mirna: „Ovog proleća glasajte za maslačak… Možete da ga duvate“ – citat sa FB-a.