Maskiran slučaj

Najopasnije posledice aktuelnog odnosa prema Paradi ponosa jesu prećutno razumevanje za čisto nasilje koje se krije pod maskom tradicije i porodičnih vrednosti i povlačenje države pred tim nasiljem, ne zato što huligani predstavljaju objektivnu silu, jaču od države, već zbog straha od izbornih rezultata. A to onda zaista znači da su nasilnici, rušitelji i huligani – relevantan politički faktor.

Nasilje je deo tradicije, ne samo srbijanske već svakog društva. Pravna regulativa plus sposobnost pojedinaca, hrabrih ljudi, da se žrtvuju za neke specifične vrednosti koje im garantuje pravna regulativa, omogućavaju da se dogode promene. Huligani jesu politički faktor, jer, kako je napisao u jednom tekstu vaš novinar Georgijev, oni jesu najorganizovaniji NGO u Srbiji i njihovi aktivisti mogu dobro da dođu svakoj partiji (kao što je to slučaj u „razvijenim demokratijama“).

Nije problem, dakle, što su huligani strasni, nego što su oni sa druge strane slabi i potkupljivi. Kada se u Beogradu bude pojavio neko a la Harvi Milk, možda LGTB populacija bude imala neki širi društveni značaj. Ovako, svi znamo da „lideri“ te manjine zauzimaju po pravilu odlična mesta u društvenoj hijerarhiji, da to nije problem, ali da na ulici žele da se oduže i onom delu svoje zajednice koji još nije kaparisao dobro uhlebljenje. S druge strane, razume se, ako ste huligan teško da ćete dobiti neku poziciju unutar institucija. Još jednom, bez Harvija Milka neće biti gay pridea, a ne može se očekivati da Ivica Dačić ili Boris Tadić budu Harvi Milk. Drugovi u dresovima duginih boja moraju se boriti za svoja prava, ona neće doći sama od sebe, iz Brisela ili hapšenjem pet hiljada neonacista. Na ulice pa marširajte.