Luđe od Diznilenda

Ovih dana domaću javnost uzburkala je premijera filma Grbavica, ali ne na način saosećanja u bolu žrtava rata – silovanih žena, već na oproban način, negiranja srpskih zločina. Naša „dobrota“ i saosećajnost na koju se zaklinjemo pred svetom odavno su svima poznate. Mnogi bivši (zaboravljeni) i sadašnji (turbo) umetnici, digli su glas protiv ovog filma, koji po njima kompromituje „divne“ i „nežne“ srpske borce, a ujedno baca ljagu na ceo srpski narod – taj „nebeski“ i pošteni ljudski rod, svima odavno poznat u svetu. Ko se uopšte drznuo da „takav“ film prikaže u Beogradu? Za Berlin i ostatak sveta nije ih briga, oni već znaju istinu, ali nama ovde otvarati oči i rušiti mitove o svetloj srpskoj ratnoj tradiciji, to nema smisla. Kakav je to način, da građani Srbije i Crne Gore saznaju istinu o ratu?

Kako je lepo i dobro živeti u iluzijama i zabludama, tako se lakše funkcioniše. Deset godina su nas ubeđivali kako je lepo i poučno živeti bez struje, grejanja i vode, to jača karakter i volju. Ulje, šećer, brašno i mleko nije zdravo jesti zbog „linije“, a gorivo zagađuje okolinu i zdravije je ići pešice. A tek novac, kapitalistička tvorevina, kvari ljude… Od silnih heroja izgubismo sve što se moglo izgubiti, i ljude i teritorije, novac i ugled, a dobismo milion izbeglih ljudi.

Srbija je stvarno zemlja bajki, pa nije ni čudo što stranci vole da navrate na dan-dva, jeftinije je i luđe od Diznilenda!