Lovac Joca

Tobožnji arhetip o muškarcu koji donosi lovinu kući da nahrani porodicu je čista izmišljotina, arheološkim nalazima dovoljno često oborena. Arheološka nalazišta naime jasno identifikuju ostatke oko ognjišta stalnijih ljudskih praistorijskih staništa, tamo nema kostiju većih životinja. Decu su hranile žene sakupljačice. Žabe, glodari, bobice, divlje voćke, korenje, pokoja ribica, pužić i sl., na tome se podizalo čovečanstvo. Muškarci lovci su odlazili daleko da love (ne kažem da sa njima nije bila i poneka mlada i avantura željna drugarica), jer lovina nije trčala ispred kuće na distanci supermarketa, štaviše, bežala je od čovekove vatre i dima i smrada njegovih stalnih staništa. Lovački pohodi dakle nisu bili nabavka hrane za porodicu, oni su bili avantura, muški bravado, inicijacija mladih muškaraca u odrasle „prave“ muškarce, potreba za kretanjem. Lovci su sami jeli to što su ulovili, delimično jer su bili mesecima daleko od svojih staništa, delimično što su sami morali da jedu da održe formu za nastavak lova, delimično zato što nisu mnogo marili za tamo neku decu „njihovih ognjišta“ sa kojima prirodno nisu osećali očinsku vezu i obavezu (ovo poslednje je uvela tek civilizacija institucijom braka, a uterivanje u istu trajalo je milenijumima, nezavršen posao koji još traje). Ne kažem da mladim i seksualno atraktivnim drugaricama nisu ponekada dodavali koji komadić ulovljenog mesa da ih namame u svoj zagrljaj ili kad namamljivanje uspe, pokoju kožu da im od njih napravi toplu odeću, ali kada bi se pojavila i deca sa kojom nikako nisu povezivali sebe i svoje radnje i koja nikako nisu činila seks boljim a njihove mame atraktivnijim, odlazili bi dalje. Novopečene mame su onda imale životni i civilizacijski zadatak da smisle kako da prežive i one i njihova deca, pa su to radile skupljajući ono što im se nađe, koristeći znanja koja su stekle loveći sa svojim muškarcima iz mladosti ili praveći zamke za ponešto veće i slasnije, udružujući se sa drugim ženama da podele iskustva i sakupljenu hranu. Pa su silom prilika naučile i da hranu kuvaju, da je čuvaju i uzgajaju bilje i životinje, jer se od lovaca nije moglo mnogo očekivati, a još manje su ta očekivanja mogla da budu redovna i stalna.