Lonac i krov

Čitam „Vreme“ bukvalno od prvog broja, pratim vaše promene i do sada nije bilo tako radikalnog vrednosnog preokreta koji bi „Vreme“ u mojim očima sasvim odbio… No, ukupno uzevši, „Vreme“ je zadržalo dovoljno informativnosti i duha polemike, pa sam i dalje, eto, verna čitateljka.

Ja sam jedna od onih marginalnih, u lokalu angažovanih osoba. Naime, pored redovnog posla, aktivna sam građanka u nevladinoj organizaciji koja se bavi socijalnom problematikom, ugroženom decom i roditeljima. Ne razumem se baš u politiku niti u političku istoriju… interesuje me, pratim, ali nije mi prioritet. Zanima me da živimo bolje u svakodnevnom životu… i ništa drugo. Gotovo da sam sigurna da ovakvu interesnu orijentaciju ima većina stanovništva Srbije… ženskog pola i roditeljskog statusa.

Čitajući poštu „Vremena“ i prateći slatke strasne rasprave učesnika, osetila sam prvi put potrebu da se uključim i ja, ako nemate ništa protiv. Iz postojanja činjenice da oni koji se deklarišu kao Srbi/Srpkinje uglavnom gaje jake antipatije prema Albancima, Mađarima, Hrvatima, Muslimanima, Romima i tako dalje, ne vidim kako se može izvesti zaključak da su oni zbog toga genocidni, ali isto tako ne vidim ni razlog za potiranje ove istine… Problem je, po meni, u prihvatanju odgovornosti za ono što je činjeno/nečinjeno… a ne u ljubavi/mržnji, ovakvim ili onakvim stavovima… Ili je problem u plaćanju ratne odštete… Dozvolite analogiju – kao u pravom nesporazumnom razvodu braka gde obično obe strane izgledaju odbojno samožive, dok se istovremeno trude da deluju krajnje razumno… i tako i deluju. Ali samo u sopstvenim očima… Bezazleno rečeno, auto je definitivno bio pogrešno parkiran, napravio time štetu ostalim učesnicima u saobraćaju, ali sada vlasnik nikako neće da plati kaznu… Tako mi nekako deluju učesnici rasprava u pošti „Vremena“. Kukaju na visinu kazne, gladovaće sitna dečica, to jest buduće generacije. Da li su zločin i kazna u srazmeri, je li to Božja/istorijska ili ljudska nadležnost… Varao on, ali ni ona nije nevina i tako… u beskraj. Baš prilježno čitam te rasprave već mesecima, ali nisam uspela da odgonetnem stavove o nečemu što se tek u tragovima pojavljivalo i u sadašnjoj i u prethodnoj polemici povodom izjava S. Biserko. Evo pitanja – kakav je stav i jednih i drugih povodom ukidanja autonomije Vojvodine u „jogurt revoluciji“: da li je to dostignuće politike Slobodana Miloševića bilo pozitivna istorijsko-politička tekovina ili nije? Da li je priča o regionalizaciji Srbije priča o „overavanju“ ukidanja autonomije Vojvodine? Molim da oni koji žele da odgovore, odgovore jezikom običnih ljudi, što znači sa stanovišta interesa lonca, hrane i krova nad glavom, a ne nerazumljivim jezikom interesa istorije, nacije, države. Jer, ne razumem koje istorije i koje nacije i koje države. Obrazovanje visoko, IQ provereno visok, zainteresovanost za slušanje različitih mišljenja visoka… pa, ipak, ne razumem.