Logika u raspravi

Za mene je oštra polemika o načinu tretiranja zločina Srba u medijskoj, pravosudnoj i političkoj javnosti Srbije istovremeno početak duže i ozbiljnije rasprave o ovom pitanju, pri čemu je u polemici važno ko je protiv koga, a u raspravi šta je protiv čega. Zbog toga neću pominjati imena, već osnovne pozicije, od kojih jednu nazivam konzervativnom, pripisujući joj da veruje da je prošlost neizmenjiva, a drugu kritičkom, pripisujući joj da veruje da je budućnost izmenjiva. Ovde se bavim samo konzervativnom pozicijom, sa namerom da pokažem da su njeni glavni argumenti logički neodrživi, zbog toga što su formulisani u krajnje radikalnom obliku. Isto nisam u stanju da pokažem kod kritičke pozicije. Metodološka radikalnost, kako mi izgleda, u dosadašnjoj raspravi obeležava samo konzervativnu poziciju, koliko god to moglo da izgleda neobično. Ovu poziciju ću rekonstruisati preko njenih argumenata u sistematskom redu, idući od logički „slabijih“ ili „širih“ ka logički „jačim“ ili „užim“. Podsetimo se još jednom da poštovanje logičkih pravila nije dovoljan, ali jeste nužan uslov da nečije tvrdnje budu istinite.

(1) „XY nema moralno pravo da kritikuje.“ – Većina zastupnika konzervativne pozicije, a neki i jedino, koriste protiv svojih protivnika argumentum ad hominem. On ne zaslužuje čak ni pažnju koju mu ovde pridajemo, pošto je to ko koga plaća, ko je čija produžena ruka, ko je bombardovanje proveo u inostranstvu, ko je bio hrabar pod Miloševićem, ko je kome prijatelj, ko je kog pola ili kako su se ponašali veliki prosvetitelji i veliki diktatori (lista nije ni blizu iscrpljena) logički savršeno irelevantno za pitanje kako su se zločini Srba tretirali, ili danas tretiraju, u javnosti Srbije. Pravo na valjano mišljenje, ne samo moralno već bilo kakvo, a priori ne može da se ospori nikome, osim, i to pod posebnim uslovima, mentalnim bolesnicima. Argumentum ad hominem je, ako se prečesto upotrebljava („polemika kao proširena kletva“), siguran znak nezadovoljavajućeg kulturnog nivoa jedne sredine, ili jakih vansaznajnih interesa u nekom sporu, ili obe pojave.

(2) „Mogu se ispitivati samo zločini svih.“ – Ako se protivnicima ipak prizna pravo na valjano mišljenje, reći će se da ovi to pravo loše koriste, pošto se zločini Srba ne mogu ispitivati nezavisno od zločina drugih, budući da su „svi zločini isti“, odnosno da su „zločini svih isti“. Ovo je cirkularni argument poznat kao greška petitio principii: ako je logički uslov da se ispituju zločini Srba taj da se ispituju zločini svih, onda je logički uslov da se ispituju zločini svih taj da se ispituju zločini Srba, pošto bez Srba nema „svih“. Početna tačka ispitivanja na ovaj način ne može da se utvrdi, što metaforično izražava maksima da ako su zločini svačiji, onda nisu ničiji. Oni, nažalost, uvek jesu nečiji i u analizi smo slobodni samo u toj meri da pođemo od „naših“ ili od „tuđih“ zločina. Prvi pristup je psihološki mnogo neprijatniji, ali metodološki mnogo lakši, pošto nam je, bar u načelu, dostupan sav činjenički materijal o izvršiocima zločina, dok će druga strana ionako spremno ponuditi podatke o svojim žrtvama. Obrnuto je neuporedivo teže, pošto sâmi nikada nećemo otići daleko u otkrivanju „tuđih“ zločinaca. „Drugi“ treba da učine upravo isto kao „mi“, da pođu od sopstvenih zločina, ali to je „njihov“ problem.

(3) „Nema kolektivne odgovornosti, niti kolektivne krivice„. – Čak i ako se pođe od ispitivanja zločina onih kojih se izjašnjavaju kao Srbi, odgovara se da ne postoje „srpska odgovornost“ ni „srpska krivica“, pošto su zločini delo pojedinaca a ne naroda. Ovde je reč o normativnoj, a ne deskriptivnoj upotrebi pojma „kolektivna odgovornost“, odnosno „kolektivna krivica“. Kada se „kolektiv“ – u ovom slučaju „narod“ – upotrebi kao holistički pojam koji označava organsku celinu nezavisnu od svojih elemenata, taj pojam će se istovremeno odnositi na neko socijalno „dobro“, koje postaje i vrednosno „dobro“. Ako je svaki narod organska celina i neko socijalno dobro, samo je „moj“ narod vrednosno „dobar“. Zločinci su onda po definiciji bolesni, štetni ili rđavi elementi naroda, koji ne pripadaju njegovoj suštini, a u slučaju „mog“ naroda ne pripadaju mu ni na koji način. – Nasuprot normativnoj upotrebi, kada se „kolektiv“, odnosno „narod“, upotrebi u deskriptivnom smislu, onda će označavati skup ili zbir pojedinaca sa nekim zajedničkim osobinama (u slučaju „naroda“ sa istim jezikom, običajima i poreklom), među kojima se može naći i „odgovornost“. Ova osobina se, zavisno od toga na šta se odnosi, može pripisivati pojedincima, dêlu njihovog skupa ili čitavom skupu. „Odgovornost“ nije, naime, samo vrednosna kategorija, već i takozvana „instuticionalna činjenica“, koja je definisana nekim pravilima, za razliku od „sirove činjenice“. Odgovornost za čistoću na ulicama je, na primer, jedna takva, za sve nesporna činjenica. Za čistoću smo odgovorni svako pojedinačno, ali i svi zajedno – kolektivno. Ako mnogo bacamo otpatke, ili od toga nikoga ne odgovaramo, za nečistoću ćemo biti i krivi.

(4) „Zločinci nemaju etnička svojstva„. – Zastupnici konzervativne pozicije čine korak dalje u njenom ekspliciranju, tvrdeći ne samo da kolektiv nije odgovoran za zločine, već i da je zločinac odgovoran jedino kao pojedinac izvan kolektiva, u smislu da „nema etnička svojstva“. Iako polazi od logički trivijalnog stava da kolektivna svojstva nisu individualna svojstva, ovo tvrđenje je striktno neistinito u dve jedino moguće varijante tumačenja. Ili hoće da se kaže da zločinac nema nikakva kolektivna svojstva, već predstavlja apsolutnu individuu, u kojem bi slučaju bio potpuno neopisiv terminima običnog jezika, bez mogućnosti da mu se pripiše i sâmo svojstvo zločinca; ili hoće da se kaže da zločinac ima neka, i to nebitna kolektivna svojstva (recimo visinu, težinu, pol), ali nema bitna, kao što su etnička (određeni jezik, običaji, poreklo), čime kriterijum razlikovanja dve vrste svojstava u slučaju ovakve osobe postaje više nego neobrazložen, potpuno ekstravagantan.

(5) „Međunarodna konvencija o genocidu ne uzima u obzir etnička svojstva izvršioca genocida„. – Kako god da ispadne sa etničkim svojstvima zločinca, postoji jedan za sve nesporan međunarodni dokument u kojem se najteži zločin – genocid – definiše samo preko etničkog (nacionalnog, rasnog, verskog) svojstva žrtve, ali ne i istog takvog svojstva zločinca. Ovde je reč o nepoznavanju razlike između promenjive i konstante u logičkim funkcijama. Naime, definicija genocida je, sa promenjivom x za zločinca, samo jedna iskazna forma, koja kao takva nije ni istinita ni lažna, dok je tek neka konkretna kvalifikacija genocida, u kojoj x postaje konstanta, odnosno određeni subjekat S, čini istinitim ili lažnim iskazom. Ako žrtva genocida ima neka etnička svojstva – to su recimo „Tutsi“ – a priori nije isključeno da S znači „biciklisti“, ali je neuporedivo verovatnije da subjekat bude neki etnički sused žrtve, recimo „Huti“. Isto tako, etničke kvalifikacije zločinca ne smeju da se pripisuju i ukidaju prilikom ispitivanja jedne iste relacije genocida. Zašto su masovne zločine vršili neki za koje danas nije važno da su Srbi, iako su ranije, kada su iste pojave nazivane odbranom sopstvenog naroda, bili prihvatani najpre kao Srbi, velika je teškoća da se objasni.

Rezimirajmo. Svaki od glavnih argumenata konzervativne pozicije (1)-(5) može da se proveri na znatno razvijeniji i precizniji način tehničkim jezikom logike, ali za to ovde nema mogućnosti, niti potrebe, pošto bi rezultati bili isti. Izneti argumenti su, kako vidimo, ili irelevantni (1), ili cirkularni (2), ili zasnovani na normativnim pojmovima (3), ili na neistinitim tvrđenjima (4), ili na nepoznavanju logike (5). Ovi argumenti su u nekim slučajevima i međusobno protivrečni, pošto ne mogu da se zajedno tvrde (1) i (2)-(5), niti (2) i (3)-(5). Argument (5) je, s druge strane, potpuno nezavisan u odnosu na argumente (3) i (4), koji su jedini međusobno koherentni, ali i pojedinčano i zajedno neopstojivi. Za jednu poziciju je uvek bolje da ima malo, ali povezanih i valjanih argumenata, nego da ih ima više, ali nepovezanih i slabih. Ako je radikalni oblik konzervativne pozicije izbušen kao švajcarski sir (inače, vrlo ukusan i vrlo šupalj), to ne mora da znači – opet logičkim načinom – da bi pozicija u celini, u nekom umerenijem i koherentnijem obliku, bila neodrživa. Ona jednostavno mora da se rekonstruiše iz temelja, a šta na njima može da se sagradi ostaje da se vidi.