Livadsko-trotoarski urbanizam

U svakom visokocivilizovanom i kulturnom društvu, svaki javni nastup, rad ili stvaralaštvo, podležu javnom sudu, komentaru i stručnom mišljenju.

Kada se u društvu, kakvo je naše danas, ne neguje dijalog, kao normalna forma razmene mišljenja i stručnog komuniciranja, onda se svaki komentar ili drugačije mišljenje, smatraju suvišnim i shvataju se i tumače, kao protivništvo, neprijateljstvo pa i kao zlonamera.

Iz takvih sasvim razumljivih razloga, mnogi poznati stručnjaci i dokazani stvaraoci potpuno su se povukli iz javnog života, jednostavno ne žele da kvare svoj duhovni mir u uzaludnim dijalozima sa nedoraslim sagovornicima.

No, pored svega napred navedenog, dva poslednja napisa u vašem cenjenom časopisu privukla su moju pažnju s obzirom na to da se odnose na Vračarski plato – neostvarenu arhitekturu prostora, što je u ovom slučaju osnovni cilj ostvarivanja u samom uređenju pomenutog Vračarskog platoa.

Kada se u svojoj celosti sagledaju sva zbivanja u našem gradu koja se odnose na arhitektonsko-urbanu problematiku, dozvoljavam sebi slobodu da, na samom početku svog komentara, iskažem svoj sud – da je naš glavni grad postao najobičniji probmi poligon za sve arhitektonske i urbanističke eksperimente.

Danas se u našem društvu ne zna ko je arhitekta a ko je urbanista, a ko je protomajstor ili glavni nadziratelj što u svojoj biti znači ovo poslednje zvanje. Svi su sebi jednostavno pripisali pomenuta zvanja a u biti su političari, ministri, gradski funkcioneri, jednostavno rečeno – samopromovisani stručnjaci.

Zato je potpuno razumljivo i objašnjivo zašto se na Vračarskom platou događa ova dramatična arhitektonsko-urbanistička tragedija. Ne zna se ko je glavni projektant, ko je urbanista, ko komanduje a ko izvršava naređenja. Na tom platou vlada opšti haos. Takoreći preko noći iznikne neko novo zdanje od nekoliko spratova bizarne arhitekture koja je potpuno neprilagođena opštem ambijentu. Taj petospratni objekat predstavlja parohijski dom. Tek što je taj pomenuti objekat stavljen pod krov, opet preko noći, osvanuo je u okviru porte hrama spomenik, skulptura svetog Save postavljena na jednom improvizovanom postamentu od betona. Sve to što je urađeno na brzinu vrlo je diskutabilno u svakom pogledu.

Danas možemo izreći i sumnju i postaviti pitanje: da li je glavni objekat, monumentalna građevina Hrama Svetog Save, izvedena prema autentičnim planovima ili su projekti autora arh. prof. Deroka i Nestorovića izmenjeni. Ako pogledamo fotografiju makete hrama koja je urađena prema definitivnim planovima koje su uradili autori, možemo doneti razne zaključke.

Dovoljno je, na primer, uočiti kako na maketi izgledaju ulazni portali pa dočarati sebi – posmatraču kakva je bila namera autora hrama – da arhitekturom portala, ostvare jedan od glavnih vizuelnih utisaka. Sami portali, predstavljaju jednu „posebnu“ arhitektonsku kompoziciju kojoj su autori dodelili upadljiv primat, kako bi oni naglasili posebnu monumentalnost hrama, ostvarujući vizuelnu senzaciju najvišeg estetskog dostignuća.

Na prostoru kakav predstavlja Vračarski plato, osnovni cilj je da monumentalni hram gospodari svojim prostorom koji mu je namenjen. Svaki, neki novi, „dodatni elemenat“ na tom prostoru predstavlja nepromišljenost koja ugrožava arhitekturu prostora koja jednostavno nestaje. Dovoljno je samo videti kako je i gde je locirano zdanje parohijskog doma (jedna predimenzionisana zgrada profane arhitekture, potpuno neprilagođena opštem ambijentu). Taj objekat potpuno uništava vizuelnu perspektivu iz pravca Katanićeve ulice, tako da njen prospekt više ne postoji, „zbrisani su“ i nebo i horizont pomenute ulice na koje ona ima pravo jer njoj pripadaju.

I na kraju, želim da naglasim sledeću konstataciju: neshvatljivo je da monumentalni Hram Svetog Save, zatim objekat Narodne biblioteke kao i sam spomenik Karađorđa, nisu delovali kao dovoljan motiv i projektantski izazov za komponovanje jednog pravog „raskošnog“ arhitektonsko-urbanog partera Vračarskog platoa. Nasuprot svemu, predlaže se jedna zelena livada, zasejana sa više vrsta trava i niskim zelenilom.

Ako nisu imali želje i profesionalne angažovanosti za studioznim stvaralaštvom, svi učesnici u kreiranju arhitekture prostora na Vračarskog platou trebalo bi da se povuku i da umetnost u stvaralaštvu prepuste velemajstorima toga zanata. Taj trotoarsko-livadski urbanizam je profesionalna sramota.

U svome nadahnuto napisanom komentaru, arhitekta Sanja Mitrović je sveobuhvatno i ilustrativno impresivno ukazala svima da je danas preko potreban, na svim nivoima, pravi profesionalni dijalog. Pojedinci ne mogu odlučivati u svome samopromovisanju.