Kultura na javnoj sceni

Pismo gospodina Saše Stojanovića je vrlo nesrećan primer jedne, nažalost, neprihvatljive kulture komunikacije na javnoj sceni. U njemu su, pre svega, iznesene materijalne netačnosti koje su vrlo uvredljive i u zemlji u kojoj živim i radim bi se zakonski gonile.

1. Ja sam autor preko 100 štampanih radova (uz dodatak od oko 100 kongresnih predavanja) a ne 70. Radovi su u profesionalnim data-bankama svrstani pod Godovac, a neki pod Godovac-Zimmermann ili Godovaczimmermann. Internet reportira veb strane koje referišu mnoge moje naučne aktivnosti. Ali, kao i uvek, potrebno je malo solidnije pretraživanje interneta od čistog „guglanja“.

2. Moj prvi rad nije o kanadskoj guski, nego o jednom od vrlo ranih kloniranja globina gena, daleke 1982, a objavljen je u časopisu „Nature“ (1982 Feb 25;295(5851):710-2).

3. Spomenuti rad nije o „problematici kanadske guske“ (kao što ni kloniranje ovce Doli nije problematika ovce!), nego o strukturi i funkciji hemoglobina na visinama, izolovanog iz krvi te vrste. To je bio deo programa i mog dugogodišnjeg istraživanja o hemoglobinu sa naučnikom Maksom Perutcom – koji je za rad na hemoglobinu dobio Nobelovu nagradu!

4. Sama činjenica da sam jedan od dva osnivača i suvlasnik kompanije ProteoSys, jedine nemačke kompanije koja ima dozvolu za rad na embrionalnim matičnim ćelijama, gospodinu Stojanoviću bi trebalo da bude dovoljan razlog da ne diskvalifikuje moju kompetenciju u toj oblasti.

Isto bi se moglo reći za tehniku kloniranja koja je danas standardna tehnika i koju mi, kao i ceo naučni svet, upotrebljavamo.

Želim da podvučem da sam ja naučnik koji ne želi nikoga da vređa jer niko u takvoj diskusiji ne može da pobedi – svi ćemo izgubiti. Svet je dovoljno velik i u njemu ima mesta i za dr Stojkovića i za mene i sve ostale talentovane naučnike. Nema nikakvog smisla biti kontraproduktivan.