Krivica je kriterijum

Autor Nenad Lj. Stefanović piše o tzv. komandnoj odgovornosti i njenoj primeni pred Haškim tribunalom. U analizi Stefanović navodi mišljenje Blaškićevog branioca, zagrebačkog advokata Ante Nobila, da posle Blaškićeve presude „više nije dovoljno da je osoba zapovednik, pa da je automatski odgovorna“, zatim izjavu profesora Pravnog fakulteta u Zagrebu, Iva Josipovića: „Tužilaštvo, a i neke druge prvostepene presude… približili su komandnu odgovornost objektivnoj odgovornosti.“ Na kraju Stefanović ističe stavove kritičara Haškog tribunala, ne imenujući ih, koji se slažu sa profesorom Josipovićem i koji smatraju da „samim tim što se neko našao na komandnom položaju odgovora za zločine koje počine njemu podređeni pojedinci“.

U vezi sa tekstom gospodina Stefanovića neophodno je imati u vidu sledeće:

Pred Haškim tribunalom se odgovara isključivo, striktno i samo po principu lične, pojedinačne i subjektivne odgovornosti. Ta odgovornost se utvrđuje jedino, apsolutno i bez ikakvih izuzetaka po kriterijumu krivice. Pitanje krivice ili vinosti osnovno je pitanje svakog krivičnog postupka, pa i onog koji se odvija pred Haškim tribunalom.

Član 7 Haškog tribunala ima naslov: „POJEDINAČNA ODGOVORNOST“, i u četiri stava u potpunosti, bez ostatka i do krajnjih konsekvenci definiše princip subjektivne odgovornosti svih koji odgovaraju pred Tribunalom. Ovaj član uvodi pitanje krivice kao jedini kriterijum za utvrđivanje odgovornosti. Pitanje krivice ili vinosti u članu 7 Haškog tribunala postavljeno je identično kao u našem Krivičnom zakonu. U stavu prvom navedenog člana Statuta predviđena je odgovornost nadređenog na osnovu naređenja za izvršenje zločina koje je izdao podređenom (u našem zakonu direktan umišljaj), u stavu 3 predviđena je odgovornost nadređenog ako je znao za zločin koji je počinio podređeni (u našem zakonu eventualni umišljaj) i ako je mogao znati za zločin podređenog (u našem zakonu nehat).

Dakle, pred Haškim tribunalom odgovaraju samo oni za koje postoji sumnja da su krivi, a osuđeni su samo oni za koje se po unapred, u Statutu, postavljenim kriterijumima utvrdi krivica bez obzira da li su podređeni ili nadređeni, da li vojnici, milicioneri, obični građani, komandiri, komandanti, pukovnici, generali, ministri, premijeri, načelnici generalštabova, predsednici republika. Znači, u okviru svoje krivice i u granicama svoga umišljaja ili nehata pred Haškim tribunalom po principu subjektivne odgovornosti može da odgovara svaki pojedinac.

Priča o objektivnoj odgovornosti u građanskom pravu, odgovornosti roditelja za radnje maloletne dece u kontekstu odgovornosti pred Haškim tribunalom neprimerena je, apsurdna i potpuno besmislena. Pred Haškim tribunalom niko ne odgovara samo zato što je bio komandant ili nadređeni počiniocu zločina, tako da nema ni govora o objektivnoj odgovornosti.

Što se tiče drugostepene presude Tribunala u slučaju Blaškić po do sada poznatim, nepotpunim i vrlo oskudnim, podacima prvostepena presuda je preinačena zbog pogrešno utvrđenih činjenica, pošto je Blaškićeva odbrana tek u žalbenom postupku bila u mogućnosti da dostavi relevantne dokaze da je postojala paralelna komanda nad podređenim počiniocima zločina i da su ti nadređeni iz paralelne komande krivi. Dakle, nije Blaškiću smanjena kazna zbog toga što je Tribunal promenio stav i zaključio da ubuduće nadređeni ne treba da odgovaraju, već zbog toga što je utvrdio da su drugi nadređeni (iz paralelnog centra komandovanja) krivi za zločin podređenih (masakr Bošnjaka u Ahmićima).