Kratko pamćenje – dugačak jezik

Zanimljivo je što u dosadašnjoj polemici na stranicama „Vremena“ samo članovi, zastupnici i branioci ljudskih i ostalih prava „posrbljavaju“ raspravu postavljanjem onih epskih, guslarskih pitanja gde je ko i kada bio, ko je vjera, a ko li nevjera, te ko je i kada „izdao“. Uzdržanost članova redakcije da na tu vrstu „preispitivanja“ odgovore busanjem u „grudi junačke“ služi im na čast. Verujem da čitaoci „Vremena“, naročito oni koji ga prate od prvog broja, dobro pamte.

Jer, pamćenje je važno, a njegovo „funkcionalno skraćivanje“ simptomatično. Imam u vidu pismo g. Bogdana Ivaniševića iz Human Rights Watcha (Činjenice, pravo i izveštavanje, „Vreme“ br. 612 od 26. septembra 2002). Raspravljajući o izveštavanju „Vremena“ sa suđenja Slobodanu Miloševiću, g. Ivanišević, tvrdeći da novinari nemaju monopol na objektivnost uprkos zaogrtanju „mantijom svoje (novinarske) profesije“ (?), brani Human Rights Watch od optužbe za „pristrasnost“ koju je pronašao u tekstovima novinara Nenada Lj. Stefanovića i drugih beogradskih izveštača sa suđenja.

Dobar deo načelnih argumenata koje g. Ivanišević opširno izlaže potpisala bi, verujem, većina čitalaca – sve do trenutka u kome, gotovo usput, on doslovno kaže: „NATO je 14. aprila 1999. godine bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu između Dečana i Đakovice, a dan kasnije preuzeo je odgovornost za bombardovanje“. Da li je to istina?

Vest o bombardovanju izbegličke kolone objavili su ekipa agencije AP i („srpski“) Medija centar u Prištini istog dana, u sredu 14. aprila 1999, a Pres centar Vojske Jugoslavije u dnevnom biltenu za 14/15. april precizira da je napad NATO aviona na kolonu izvršen u četiri naleta između 13 i 15 sati. U prvi mah objavljeno je da su u napadu poginula 64, da bi taj broj sutradan bio povećan na 79 mrtvih i 43 ranjena (albanska) civila. Pre nego što će „preuzeti odgovornost“ – tako što je dopustio mogućnost da je jedan F-16 jednom raketom gađao jedno vojno vozilo u koloni – NATO i Pentagon su u opticaj pustili sledeće (dez)informacije: (1) kolonu je bombardovao jugoslovenski mig-29, (2) jugoslovenski avion, (3) artiljerija VJ, (4) vojnici iz tenkova i oklopnih transportera maskirani u izbegličku kolonu, (5) srpska policija koja je pratila kolonu, (6) helikopteri JRV-a, (7) vojnici iz pogođene vojne kolone, ljuti zbog NATO bombardovanja… Sve do izjave (preuzimanja odgovornosti?) od strane portparola NATO-a Džejmija Šija: „Ako smo ih i pobili, barem ih nismo pre toga silovali i opljačkali!“

Do neke vrste „preuzimanja odgovornosti“ došlo je tek posle petodnevne istrage u Ratnom vaduhoplovstvu SAD; kao i uvek, bombardovanje kolone bilo je „greška“ i „kolateralna šteta“. U međuvremenu su emitovani različiti snimci komunikacije pilota s centrima za navođenje – iz kojih se ništa nije moglo zaključiti, osim da su piloti bili zadovoljni učinkom napada. Ali, priča se tu još ne završava. Nekim „sticajem okolnosti“, na dan kada je u ime RV SAD general Den Lif priznao grešku (jedno vozilo u koloni je bilo „legitimni vojni cilj“, „možda je bilo civilnih žrtava“, „komplikovan scenario“, „nikada nećemo moći da utvrdimo sve detalje“, itd.), „Glazgov Herald“ objavljuje priču o tome da su albanske izbeglice kod Đakovice žrtve neuspele tajne operacije CIA-e, kao i da su dvojica britanskih pilota vizuelno proverila cilj i, nesigurni da je reč o vojnoj koloni, odustali od bombardovanja. Dvojica njihovih američkih kolega donela su drukčiju odluku.

Sve pomenute činjenice i sumnje odavno su objavljene (u „Vremenu“ takođe) i poznate. Nekome ko govori u ime Human Rights Watcha ili kao njegov aktivista trebalo bi da su takođe poznate. Inače, imamo posla sa skraćenim pamćenjem i dugačkim jezikom.