Kost u pustinji

Talentovani gospodin Tijanić je zaista elokventan. Previše! Mnogi ljudi, koji su znali više od Aleksandra Tijanića, znali su da je „ćutanje“ jače od elokvencije, bar u komunističkom sistemu, gde se gospodin Tijanić slobodoumno razvijao u granicama samocenzorskog konopca, kao na dolapu.

Taj konopac je postajao sve duži dok na kraju nije pukao… Čovek je oštrouman i citira sve istorijske naslove, zbrda-zdola, koji zadivljuju čaršiju sećanjem i količinom, bez ulaska u suštinu. Nezaposlena beogradska čaršija to voli! Čim bi se dotakla suština, to bi izazvalo kratak odgovor, naravno u psovkama od polukultivisanih građana… Mladi kadrovi su isprovocirani njegovim govorom i on ih poziva na unutrašnje evaluiranje i spoljnu revoluciju. Aleksandar Tijanić je oštrouman čovek, koji je sejao duhovite reči kao povetarac okolo istine, od početka karijere pa naovamo, ali je bio previše inteligentan da u nju dira. „Diskrecija“ u govoru je važnija nego elokvencija. Istina oprana tim duhovitim vetrom je opstajala kao stara kost u pustinji koja štrči posle oluje, kao i frizura gospodina Tijanića, netaknuta njegovim poludubokim mislima. Novinarska „suština je u istini“, koju treba reći „kratko“! Previše je reči danas u Srbiji, potrebna su dela i rad.