„Konje ubijaju, zar ne?“

Kao svaki pasionirani filmofil, imam svoju listu kultnih filmova. Ona nije pravljena ni prema kakvoj metodologiji ili aksiološkim zakonitostima, već predstavlja skup mojih zabluda i estetskih merila. Društvo mrtvih pesnika, Let iznad kukavičjeg gnezda, Lovac na jelene, itd. Ne trudim se da pronađem razloge što je to tako, no za film koji je u naslovu ovog teksta ima, nažalost, u našem okruženju sve više nepodnošljivo očiglednih izazova. Film Sidnija Polaka iz 1969. godine pripada onoj selekciji koja je proslavila Fest kao zaštitni znak kvaliteta koji je obavezno uštampavan na plakate u domaćoj distributerskoj mreži. Ukoliko niste gledali taj film, pogledajte ga obavezno; govori o očajnicima i gubitnicima koji su se, ne svojom voljom, našli u prilici da se na bizaran način bore za goli život tako što se u eliminacionom „takmičenju“ nadmeću u plesu. Surova borba za opstanak u bizarnom okruženju dvorane za „igru“ (mogla je da bude i gladijatorska arena, ali tada bi bilo isuviše jednostavno) razgolićuje nacistički cinizam moćnika i paralela je neizbežna.

Sa ovom prostačkom, nemilosrdnom filozofijom takmiči se i paralela koja je izazvana poplavom kvizova na našim televizijama. Uvijeni u formu „emancipacije opšte kulture“, oni svojom nemaštovitošću, neoriginalnošću i manje-više očiglednom borbom za novac isijavaju sa ekrana neskrivenu snagu primitivizma i animalnosti. Mnogi od nas s gađenjem ih gledaju, a mnogi (svakako) očajavaju što oni nisu u prilici da unovče svoje znanje kada već takve neznalnice to mogu; očajno proklinju i kompjuter, i beskrajne prijave telefonskoj sekretarici koja marljivo guta impulse, i kretene koji sa malo znanja steknu mnogo para – no i to je, valjda, jedan od ciljeva cele priče. Zavist je veoma korisno pogonsko sredstvo. U jednom kvizu učesnici propadaju kroz otvore koji treba (?) da asociraju na burence revolvera, rizikujući da se povrede. Voditelj iritirajućim, dehumanizovanim tonom, nevešto i netalentovano diktira tempo kako bi cela situacija imala kakvu-takvu dramatičnost. No, to nije na kraju ovog puta u Kanosu. Na njegovom kraju (za sada) nalazi se kviz u kome se afirmiše i favorizuje pacovska filozofija nastala na jedrenjacima: mornari pohvataju nekoliko pacova i stave ih u bure u kome selekcija učini ostalo. Najjači preživi i, naviknut na meso određene vrste, kreće u potragu po brodu tamaneći sabraću.

Takva filozofija od takmičara ne traži fer-plej, poštovanje boljega i prihvatanje objektivne stvarnosti. Ništa od onoga što ljude, moralne ljude, treba, može i mora da krasi – ne, daleko bilo! Ovde je poželjno da se udružite protiv boljega od sebe i da pregazite preko njegovog leša kako biste stigli do vrha. Moral je ovde, bez konkurencije, najslabija karika, no ne treba optuživati za taj fenomen jedino dotičnu televiziju jer ona je tek bila brža od drugih prilikom otkupljivanja autorskih prava. Reč je o majmunskoj želji da se imitira tuđi sistem vrednosti. Celu priču i u ovom kvizu „ukrašava“ voditeljka kojoj je režija, po svoj prilici, dala zadatak da bude odvratna, a to njoj (izgleda) ne pada teško i radi to s mnogo elana. Prava priča vezana je za lica onih koji bivaju eliminisani na ovaj način, ali kamera se ne zadržava baš previše na takvoj vrsti suočenja. Da podsetim da u tekstu knjige Konje ubijaju, zar ne? detektiv pita glavnog junaka zbog čega je pucao u glavu svojoj partnerki. Umoran, premoren od svega i rajski iskren, mladić je odgovorio: „Zamolila me je…“ Policajac, takođe umoran od svakodnevnih prizora bede i očaja, kao za sebe prokomentarisao je: „Kakvo uslužno kopile…“ Tako se ubija u čoveku ono najbolje. Posle toga bude se instinkti.

Ne mogu da propustim priliku i ne podsetim da je u jednom od nastavaka ovog kviza inkriminisana voditeljka pitala takmičare: „Koje tri reči su obeležile Francusku revoluciju?“ Pošto nesrećni takmičar nije znao, ona ga je prosvetlila pročitavši odgovor: „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Nije znala ni ona, a ni sastavljač nije obratio pažnju na tako malu razliku: Francusku revoluciju obeležile su francuske reči: „LIBERTE, EGALITE, FRATERNITE„. Ne morate da znate francuski jezik. Ovo je više, rekao bih, stvar opšte kulture…