Komesare, generale, vladiko…

Teofil Pančić je pišući o povlačenju knjige Dragulj Medine pogodio, da se izrazim jezikom Sinjske alke, pravo u sridu! Pravo na blasfemiju je retko važan tekst za razumevanje ćorsokaka ideologija političke korektnosti i kulturnog relativizma. Kao što Marks (ne Gručo) reče, Jevrejin može doživeti emancipaciju jedino kao građanin. Dakle, na kraju svake balade, nije reč o Jevrejinu, malom Mujici, pravoslavnom Srbendi ili škrtom Holanđaninu (otale pišem, pa…) nego o – građaninu, nukleusu civilnog, sekularnog, nenatpolitizovanog društva.

U čemu se ogleda Pančićevo majstorstvo kontekstualizacije (jeste li opazili, nisam rekao relativizacije)? Kao s glavice crnog luka, ovaj sredovečni kolumnista skromnotiražnog liberalnog magazina skida slojeve kontekstualnih obzira i razloga (pritisak konteksta zdesna, pritisak sleva, a mi jadni gde ćemo), vodi nas za ručicu, pa sve tamo do ljutine koja može izazvati suze korektnosti. Od lošeg dizajna do Prosvećenosti, kreće se Teofil – ko što bi Sartr rekao „progresivno-regresivnom metodom“ – kroz kupusne slojeve, kako naše lokalno provincijalne priče tako i one planetarne. Uf, zar ne rekoh maločas crni luk; je l’ se to zove tuča metafora?