Koliko je daleko Argentina

Neprijatno iznenađen sadržajem intervjua „Demagozi nas guraju u frižider“ („Vreme“ br. 609) s Božidarom Đelićem odlučio sam da mu se obratim u formi otvorenog pisma.

Makroekonomija je jako lepa nauka, ali ima jednu veliku „manu“, a to je da povremeno biva prisiljena da izađe iz okvira sopstvenih grafikona i pokazatelja i da se nađe „oči u oči“ s narodom. A narod ko narod, navikao da sve gleda kroz „sopstveni stomak“, pa mu poneki put tako zatitra pred očima da ne vidi čak ni cifre koje bi vredelo da pročita. I onda se desi Argentina.

Znam da ćete reći „Argentina je daleko“, ali dajte da vidimo kuda stvarno plovi ovaj naš brod. Žalite se da ste jako lepo počeli, ali su vas zatim neki drugi stalno skretali s pravca. Što se tiče ocene vašeg početnog kursa, biću slobodan da se poslužim tuđim mišljenjem i citiraću g. Predraga Markovića, tadašnjeg predsednika IO organizacije G17 PLUS, koji je rekao i napisao sledeće: „To je možda najvidljivije na primeru tačnosti hvalospeva… Ironično, moglo bi se reći da reformska slava naše vlade toliko nadilazi granice zemlje da u samoj zemlji ostaje malo šta“ (Bilten G17, maj 2001).

Sad nešto i o snagama koje su vas usporavale i skretale s puta. Prvo, imali ste obavezu da budete sposobniji i da vi njih oduvate sa horizonta jer ste imali sav mogući vetar u jedrima. Drugo, zašto javno ne kažete ko i kada, čime i s kime vas je ometao?

Konkretno, koja ste to nova zakonska rešenja, u sferi privrede, predložili Skupštini, a ova ih odbila? Ili, još konkretnije, zašto ni dan-danas nema novog zakona o koncesijama, kojim bi se konačno regulisalo pitanje eksploatacije (prodaje) našeg prirodnog bogatstva? Pa, baš bi on omogućio priliv svežeg kapitala i to u pozamašnim količinama. Vi, umesto toga, govorite o neformalnim razgovorima sa funkcionerima Evropske unije koji spominju mogućnost da se Srbija nađe u svojevrsnom „frižideru“. Nisam siguran da vam je to jak adut odbrane. Više mi liči na autogol.

Od analize početaka, preko „sredine“, stigosmo do sadašnjice i do Buridanovog magarca. Kažete da ste „sada obezbedili da najviše javne finansije funkcionišu“, pa razmišljate o budućem smanjenju poreza. Međutim, korektno bi bilo prethodno reći za koliko ste, u međuvremenu, podigli poreze i razne doprinose? Privreda, ne da se guši, nego odumire. Izgleda da ste negde usput zaboravili da postoji i naš domaći magarac, koga je gazda taman naučio da ne jede, a ovaj potegne te umre.

Dalje, naši veliki privredni sistemi ne da nisu prošli kroz proces sanacije nego su, zbog rada „na prazno“, u još težoj poziciji. Taktika „rasturi – prodaj šta se može – ostalo ugasi“ ne služi nikome na čast. To baš i nije neko umeće. Znate i sami da svaki japanski udžbenik menadžmenta govori da pravi menadžer nije onaj koji rezonuje – „preduzeće ne može da uposli svoje radnike, otpustiću ih“, nego onaj koji razmišlja – „preduzeće ne može da uposli svoje radnike, kako da dodatno uposlim preduzeće“. Da se dalje ne bismo bavili teorijskim razmatranjima, pogledajmo šta je u nas do danas sanirano – NIS, RTB Bor ili možda EPS? Samo mi, molim vas, nemojte reći Crvena zastava.

Evo nas i kod problema nezaposlenosti. Nasleđen problem, sada doveden do tačke crvenog usijanja, a nove stotine hiljada ljudi (i njihove porodice) čekaju da budu bačene u taj ambis. Rešenja ste ponudili u obliku malih (i srednjih) preduzeća i preko socijalnih programa. Teorijski koncept razvoja malih i srednjih preduzeća, preuzet iz razvijenih privreda, pokazao se kao potpun promašaj. Ono što važi tamo, ovde ne uspeva. Kod nas ne rade veliki privredni sistemi, pa mali nemaju gde da se udenu (osim u uslužne delatnosti, čitaj u kioske), početni kapital je više nego simboličan (za dvadeset godina radnog staža 2000 eura), a ne funkcionišu ni hipotekarni krediti (kao izlaz za slučaj krajnje nužde). U tim uslovima socijalni program gubi smisao. On se, po definiciji, bazira na solidarnosti većine prema socijalno ugroženoj manjini. Mi, ako brzo ne definišemo nova strateška rešenja, odosmo u suprotnost, gde manjina izdržava većinu.

Nezaobilazno je i pitanje cena, odnosno inflacije. S jedne strane je statistika „naša dika“, a s druge strane „bivših“ 100 maraka koje sada jedva da mogu da napune korpu u samousluzi. Šta je tu privid, a šta istina? Ako može da pomogne, hajde da pređemo na tržišne principe, u koje se svi zaklinjemo? U tom slučaju, prvo se sudaramo sa cenom struje. Cena električne energije u Srbiji je najveća u Evropi jer treba platiti čak 18 centi za jedan kilovat-čas. Rezon je jednostavan. Cena nekog proizvoda je ona cena koju kupac (potrošač) treba da plati za jediničnu količinu robe (struje) koja mu je potrebna u količini koju želi i u vremenu koje mu odgovara. To je stvarna cena i ona zaista, u ovakvoj Srbiji, iznosi punih 18 centi. Sve ostalo su samo popusti koje prodavac nudi da bi sebi samom obezbedio određene pogodnosti (na primer, „jeftinija tarifa“ omogućava mu „peglanje“ dijagrama potrošnje i sl.). Takve pogodnosti se daju za različite robe širom sveta i ovo nije nikakav izuzetak. A da vidimo šta biva i ako struju ne tretiramo kao robu, nego kao jedinstvenu mogućnost za socijalnu preraspodelu cena? I socijalno najugroženiji sloj, koji ipak mora da troši struju i van „noćne tarife“ (bar za sijalice), plaća sa porezom cenu od 4,2 centa. To je već cena izuzetno bliska uvoznoj ceni struje iz okruženja (uz dužno poštovanje prema dodatnim zavisnim troškovima).

I na kraju, nezaobilazna privatizacija. Po vama, ko u nju dirne taj je neprijatelj reformi. Ne pravite razliku između kritike dosadašnjeg toka privatizacije (korektne ili ne) i direktnog protivljenja samom sprovođenju procesa privatizacije. Ako je dosadašnja privatizacija dobra, koliko je onda novca dobijeno za već prodatih 25 odsto (neki kažu i preko 30 odsto) društvene imovine? I to ne u procentima, ne kroz prebačaj planiranog, nego u čvrstoj valuti eurima ili dinarima, svejedno. I šta nam je od imovine još preostalo, kakvog je „kvaliteta“ i koliko još novca možemo očekivati uz ovakve trendove? Tek nakon toga zajedno možemo reći „bravo“ ili „ua“. Sve van toga je čista spekulacija, vaša ili moja, svejedno. Ja sad mogu da kažem i da privatizacija nije na zadovoljavajućem nivou i da zato treba odmah na nju staviti moratorijum u trajanju od 60 do 90 dana, uz obavezu da se u periodu trajanja moratorijuma donesu neophodni zakoni i propisi:

1. izmene i dopune postojećeg zakona o privatizaciji,

2. poseban zakon o zaštiti stranih ulagača,

3. zakon o zaštiti prava malih akcionara,

4. nacionalna strategija daljeg razvoja,

5. program uključivanja u svetske privredne tokove,

6. opšti kriterijumi i principi saniranja preduzeća,

7. realni program sveobuhvatne socijalne zaštite,

8. pravedan i primenjiv zakon o denacionalizaciji,

9. izmene i dopune Zakona o berzanskom poslovanju i hartijama od vrednosti,

10. osnovni kriterijumi tenderske prodaje,

11. novi zakon o koncesijama,

12. paket antikorupcijskih zakona.

Čitavo jedno tuce. Ja sam lično duboko uveren da bi sa ovako kompletiranim zakonima i propisima privatizacija bila mnogo, mnogo uspešnija. Nadam se da i vi delite takvo mišljenje.

Kada se sve što je rečeno, i ovde a i kroz vaš intervju, sabere i oduzme, ne gine gadna glavobolja. Zašto onda, umesto aspirina, koristite tezu o postignutim vrhunskim rezultatima. Rezultati jesu vidni, ali su daleko od vrhunskih. Ne treba ih se stideti, pa ih prekrivati oreolom slave. U ovoj vladi ne sede nadljudi. Niti će ih biti u bilo kojoj od narednih. Nasuprot tome, postojeći problemi jesu nadljudske veličine. Samo da je pojedinačno reč o posledici dugogodišnjih sankcija ili samo o najvećoj inflaciji ikad zabeleženoj na svetu, ili samo o periodu tranzicije, pa je već previše. A to sve zajedno, plus ovde nenabrojano, teško je čak i izmeriti. Zato se konačno moramo suočiti s pravim pitanjima. I opšteprihvaćenu frazu o našim velikim „prirodnim i ljudskim resursima“ što pre pretvoriti u stvarnost. Ne traže se „nadljudi“ i nepogrešivi. Dovoljna je „samo“ profesionalna administracija, u američkom ili evropskom smislu reći, ona koja može, za početak, stvoriti povoljnu klimu za dolazak pravih korporacija i usmeriti ih u privatizaciju, ali i u nove investicije. Posebno, u direktne strane investicije „green fields“, takozvane investicije sa ledine. A mi imamo izuzetno ležište sirovina za novu fabriku cementa i imamo možda najveće ležište minerala bora na svetu. Imamo tradicionalno dobro voćarstvo i imamo geotermalnu energiju za proizvodnju zdrave hrane za pola Evrope. Imamo jedinstvene banjske potencijale i imamo geografski položaj koji vapi za saobraćajnicama. O našim ljudskim resursima skoro da ne treba trošiti reči. Svi napadaju zdravstvo, često s pravom nezadovoljni, a mnogi ne znaju da su naša ulaganja u njega oko 80 eura po glavi stanovnika godišnje, što je čak 30 do 50 puta manje nego u razvijenim zemljama. Međutim, ono ipak, kako-tako, funkcioniše zahvaljujući ljudima koji u njemu rade. Možete li da zamislite kakav bi to nivo usluga bio da u njega uložimo deset puta više novca? Ja ne mogu. Možete li i da pretpostavite šta naš domaćin poljoprivrednik može da stvori kad bi imao odgovarajuću mehanizaciju i povoljne kredite? Savršeno dobro znam šta sve mogu da urade naši kvalifikovani majstori i inženjeri, samo ako im ponudite iole pristojnu platu. Pa, dajte već jednom, da nakon teorijskih rasprava i strategija, „ko će kome“ zanimacija, počnemo konačno konkretno da radimo na suštinskom saniranju i privrede i vanprivrednih delatnosti.