Kolektivno samoubistvo

Nemam običaj da pišem pisma uredništvu (teško mi „ide“ kuckanje po tastaturi), ali sam ovoga puta bio nateran reagovanjem V. Vukčevića na vaš tekst iz prošlog broja („Posao za specijalistu“). Bolje da nije. Reagovao.

Gospodin piše tako drvenim jezikom da ja uopšte nisam razumeo (lažem, razumeo sam) šta je hteo da kaže tj. šta mu je bila namera. Da li da se opravda, što nije uspeo, ili da se još više uplatka, što je apsolutno uspeo. Odbijajući da je poslušnik, on kaže da „time što zamenike javnih tužilaca imenuje Vlada, odnosno izvršna vlast, pripadnici te iste vlasti nisu zaštićeni u slučaju nezakonitog postupanja…“

I šta… Pa, ništa. Čovek hoće da kaže da su pred zakonom svi isti, da je on dosledno poštovao zakon i da niko nije bio pošteđen („na moje insistiranje saslušani su i svedoci iz vrha Službe državne bezbednosti…“) , da bi na kraju reagovanja skočio sebi u usta i rekao da „Ukoliko je opstrukcija postojala onda je ona bila na strani tadašnjeg Ministarstva unutrašnjih poslova koje je sve zahtevne mere u pretkrivičnom postupku obavljalo sporo odugovlačeći postupanje, jer su sa slučajem bili povezani njegovi najviši rukovodioci“. Ako bi se ova rečenica prevela na razumljiv rečnik ona bi ovako izgledala: Istraga je kočena na svakom koraku jer su naredbu da se posao odradi i sprovede istraga izdali i vodili isti ljudi, tj. najviši državni organi. E, a tu nisam mogao da udarim. Pa ko je tu onda kriv?

„Međutim, uzročno-posledična veza postoji jedino između radnji koje su sami oštećeni preduzimali, a što je i dovelo do eksplozije.“

U prevodu: Kolektivno samoubistvo. I… šta sad tu nije jasno?!