Ko to tamo mrzi Sirogojno

„Vreme“ je u broju 651 objavilo korektan članak o stanju u kome se nalazi jedini uspešan Muzej na otvorenom u našoj zemlji – Staro selo u Sirogojnu.

Reakcija je stigla u narednom broju, u obliku pisma čitateljke, sa osnovnom zamerkom da sagovornici novinara nisu kompetentni i da informacije treba potražiti u relevantnim institucijama. Pismo je potpisano sa Estela Radonjić-Živkov, elektronskom poštom. Možda nije ni moglo biti drugačije jer bi morala da priloži bar malo podataka o poslovima kojima se bavila i postignutim rezultatima, da potvrdi svoju kompetentnost i relevantnost. Tada bi se videlo da tekst „Smena i ideje“ nije mogla da napiše sama, jer je etnolog početnik, već joj je u tome morao pomoći iskusniji kolega. Pošto radi u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, morala je videti da služba zaštite, osim sporadičnih radova na pojedinim objektima narodnog graditeljstva, za poslednjih petnaestak godina nema čime da se pohvali. To je, nažalost, upravo kuća u kojoj se ona kao poletarac etnolog obučava u nipodaštavanju tuđeg rada i truda i potvrđuje pojavu koja je veoma česta u ovoj sredini: uspeh se ne prašta.

Mlada kritičarka bi mogla da se upita zbog čega je u poslu zaštite narodnog graditeljstva i kulture stanovanja jedino Staro selo uspešan projekat, poznat u celoj Evropi, za šta treba zahvaliti gospođi Zorici Zlatić-Ivković. Za razliku od novopostavljene direktorke, istoričarke, koja kao početnik može imati samo stručno zvanje pripravnika, gospođa Zlatić-Ivković je na katedri Istorije umetnosti učila muzeologiju, a pre dolaska u Muzej radila je dvanaest godina na poslovima iz te oblasti u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Kraljeva. Sa takvim bogatim iskustvom, više od deset godina bilo je potrebno da se od nekoliko prenetih kuća narodnog graditeljstva napravi ono što je Muzej danas – ustanova koja čuva narodnu arhitekturu, prezentuje običaje i način života, revitalizuje stare zanate, organizuje kurseve, predavanja, pesničke večeri, muzičke susrete itd. Broj posetilaca i prijatelja je stalno rastao, tako da je već nekoliko godina Staro selo u Sirogojnu najposećeniji muzej u Srbiji, zato što neguje ono što se ne vidi u Studenici ili Sopoćanima, a to je slika života pradedova današnjih posetilaca, odnosno čuva osnovna obeležja narodne kulture.

Staro selo je jedini uspešan primer kod nas, pošto se pokušaj prezentacije narodnog graditeljstva na Tari srušio od nebrige, a pokušaj u Kragujevcu u Šumaricama je izgoreo. Naravno, to mladi etnolog ne mora da zna, ali sigurno zna nalogodavac ili idejni tvorac ovog ružnog i zlog pisma. Kako može da se brani izbor pripravnika za direktora, ili novi Upravni i Nadzorni odbor bez ijednog stručnjaka iz redova zaposlenih, kao nešto korisno za jednu tako osetljivu instituciju kao što je Muzej? Stanje u samom Zavodu je moglo da je pouči da nije pravilo da svaka smena direktora donosi nove ideje i svežu energiju, ali to iskustvo, kao i iskustvo u radu treba tek da stekne.

Simptomatično je da se gospođi Ivković zamera da je ugostila Ivicu Dačića. Na stranu što je to neistina, jer pomenuti gospodin nikada nije bio u Sirogojnu, ali do čitanja ovog pisma nisam znala da on nema pravo da poseti Muzej Staro selo, baš kao što ne mogu da verujem da su oštrom oku etnologa poletarca promakle posete i ugošćavanje sadašnjih ministara, pomoćnika ministara i direktora. Naravno, to samo znači da su imali gde da dođu i da im se mesto dopalo, ali će verovatno spisateljka i o njima imati šta da saopšti javnosti kada više ne budu na vlasti.

Posle Petog oktobra nije se ostvarilo jedno od najvažnijih obećanja nove vlasti: „na rukovodeća mesta doći će vrhunski stručnjaci vredni i pošteni ljudi, a stranačka pripadnost neće biti presudna“. Nažalost, svedoci smo sasvim obrnute situacije, posebno u kulturi i to već sada daje katastrofalne rezultate. Samo haos i nekvalitetna sredina, zlomišlje, nerad i naznanje mogu da iznedre ideju da jedna stručno anonimna početnica zaoštri pero i napiše takvu nepodopštinu kakav je tekst „Smena i ideje“.

Ali zašto Sirogojno? Kako dolazi do toga da se jedna uspešna kulturna institucija, kakva je Muzej Staro selo, sada napada i nipodaštava, da se direktorka Zorica Ivković smenjuje i to pred Međunarodni kongres u Edinburgu, gde je trebalo da ima referat o pratećim sadržajima muzeja na otvorenom, u čemu je Sirogojno vodeći muzej u Evropi?

Ako ćemo spomenike kulture od izuzetnog značaja, što je kategorija u koju spadaju kako Sirogojno tako i Stari Ras sa Sopoćanima, predavati lokalnim zajednicama na savest i čuvanje, dolazimo u situaciju da nekompetentni pojedinci ili grupe odlučuju o njima, rukovođeni „lokalnim“ interesima. Umesto da Muzej u Sirogojnu postane matična ustanova budućih muzeja na otvorenom, koja bi pomagala njihovo osnivanje, uređenje i trajanje, ide se ka njegovoj marginalizaciji, a to je upravo ono što se sa stanovišta zaštite kulturne baštine nikako ne bi smelo dogoditi. Stručni razlozi nedvosmisleno govore protiv ove nove kulturne politike koju je iniciralo i vodi Ministarstvo kulture Republike Srbije, sa eklatantnim primerom smene direktora i promena u radu Muzeja Staro selo u Sirogojnu.