Ko to kaže, ko to laže…

Slobodan Milošević na treću godišnjicu nestanka Ivana Stambolića šalje Srbima poruku, koja je više slovo srama nego bilo šta drugo. Ako tako nastavi ozbiljno će propatiti i zbog amnezije pa mu još sada treba reći da je:

– poznavao, pored ostalih, i Ivana Stambolića,

– da je i njemu zahvaljujući stigao na najviša mesta u tadašnjoj (famoznoj) društvenoj hijerarhiji,

– da laže kad kaže da je lično ostao fer prema Stamboliću, i posle smenjivanja,

– da laže kad kaže da je ispunjavao njegove želje oko posla,

– da laže kad kaže ko je Ivanov najbolji drug,

– da laže kad kaže da prezire ljude koji diraju žene i decu (jer, i on ih je dirao i maltretirao dok je mogao),

– da laže ako bude rekao da ne poznaje Željka Ražnatovića i slične „borce“, koji su zdušno podržali njegov marš na sve četiri strane bivše SFRJ,

– da laže ako bude rekao da ničim nije dirao u integritet Ivana Stambolića, čiji sam neposredni saradnik (analitičar-istraživač) bila svojevremeno, sve dok me LIK I DELO nije jednim (guščijim) percem smenio preko sredstava javnog informisanja daleke 1988. godine. Moj komentar, takođe, javni na taj bezočni čin, bio je propraćen sledećim rečima: „Kada je Napoleon svojevremeno došao do lista ‘Pravda’, prelistao ga je i uzdahnuo, rekavši – ‘Da sam ja u svoje vreme imao ovakve novine, svet nikada ne bi saznao da sam poražen’.“