Klinačke mahinacije

Zanimljivo je a, skoro za Riplija ili možda i Ginisa, koliko su vladajući ljudi u Srbiji nedorasli životu, a tek poslu. Ideja da će neko kupiti nešto za velike pare i da pritom neko drugi odlučuje kako će mu biti, sumanuta je – za početak. Da su sudovi u Srbiji kao negde u Nemačkoj ili SAD, onda ne bi postojao problem. Ovakvim klinačkim mahinacijama nikada srpska privreda neće dobiti ozbiljne investitore, već one koji mešetare i spremni su da rizikuju, ali ne i da razvijaju posao. Već je i vrapcima jasno da u Srbiji ne postoji upravljački kadar, pogotovo kod novopečenih vlasnika-biznismena koji nisu zaradili svoje posede, već su ih presuli iz bivše strukture uz pomoć raznih levkova, da ne kažem levaka.

Sve mi je jasnije da prave kompanije neće doći sve dok se ta „bogatstva“ ne utroše na stanove, kola, ljubavnice i sve one promašene kupovine propalih preduzeća. Da li se neko pitao zašto tako slabo ide i onim preduzećima koja su privatizovana? Sama privatizacija ne znači mnogo za tržište, sem što država na taj način ubira preko potreban novac za penzije i slično. Voleo bih da neko od novinara koji smatraju da se ozblijno razumeju i bave privrednim stvarima, istraži i napiše esej o ovoj temi. Kao što vidimo pare nisu problem, banke su tu. Ko nema, neka uzajmi. Ali šta onda? Privatizacija NIS-a će tek da se obije o glavu svima jer će se opet gubiti dragoceno vreme i neće se dobiti pravi niti kratkoročni niti dugoročni rezultati po tržište kapitala i tržište rada u Srbiji.

Ah, da! Pa, gde na ovu vrućinu da se radi?

Nego, daj da nađemo vezu kad se čovek vrati s odmora!