Klimavi argumenti

Pre nego što odgovorim na neke „argumente“ iz odgovora gospodina Miodraga Kreculja, moram da registrujem, te skrenem pažnju, na konsternaciju njegovim izuzetno agresivnim (iako ničim izazvanim) napadom na mene lično (uz poneki napad i na ponešto što jesam, a uglavnom ono što nisam rekao, tj. napisao, a stojim dobar, ni mislio).

Nemam ni stomak, ni snage, ni nameru (a imam, izgleda, višak lepog vaspitanja) da odgovaram na argumenta ad hominem, koja nažalost previše podsećaju, a delom se već gotovo i prelivaju u argumenta ad baculum. Umesto toga, a ne nadajući se previše da će iko ko je pročitao pismo-odgovor gospodina Kreculja posegnuti i za prethodnim brojem „Vremena“ sa mojim originalnim pismom (ljudi smo, lenji i skloni da stare novine bacamo – nadam se u kantu za recikliranje papira), činjenica i istine radi ću navesti mesta na kojima gospodin Kreculj ispušta, ili izvrće, stvari koje sam rekao, te između mojih redova čita stvari koje bi on, čini se, voleo da su napisane kako bi opravdale njegov „pravedni“ bes (a nisu, pretpostavljam na žalost). Naravno, internet pamti sve, te će možda neko ipak kliknuti i uporediti (moje) napisano sa odgovorom gospodina Kreculja (i obrnuto! obavezno i obrnuto!). Bilo bi dobro da je i sam gospodin Kreculj to uradio, ali šta je tu je…

Sada, da pokušamo ponovo, ovog puta po tačkama:

1. Moja napomena da poslanik iz dijaspore ne predstavlja baš nikoga u Srbiji nikako ne može biti „negacija postojanja nacionalnog korpusa 2,5 miliona građana izvan Srbije čvrsto vezanih za svoju otadžbinu familijom, kućom i kućištem, dubokim emocijama i svim što su u toku svog radnog veka stekli, iskreno zainteresovani za sudbinu i budućnost Srbije“ – osim kao zamena teza gospodina Kreculja. Ako je parlament, tj. predstavnički dom, mesto u kome poslanici predstavljaju svoje izborne jedinice (u slučaju Srbije jednu – državu Srbiju), čiji bi to predstavnici u državi Srbiji bili poslanici iz dijaspore kada u njoj ne žive? Ako gospodin Kreculj misli da oni treba da (dodatno) predstavljaju svoje familije (ili prijatelje), nisu li onda neki građani Srbije dvostruko (ili čak višestruko) reprezentovani? Šta se dešava ako slučajno misle različito? Nije li to nepošteno prema onima koji nemaju nikoga u dijaspori? Ako dijaspora (tj. njeni poslanici) treba da predstavljaju sopstvene interese, tj. interese dijaspore, onda se to tako može i reći, te rečeni interesi izmeriti i prema njima sameriti način i „jačina“ reprezentacije. Ne postoji li u Srbiji već neko ministarstvo, ili bar predstavnik dijaspore? Čini mi se da da, i ako da, čini mi se da je to sasvim dovoljno (naravno, gospodin Kreculj se neće složiti, ali to već znamo). Dijaspora sasvim sigurno jeste interesna grupa, a interesne grupe (u nekim slučajevima) zalužuju da budu posebno predstavljene u vlasti. Ipak, nisam siguran da je dijaspora toliko značajna da zaslužuje sopstvenu izbornu jedinicu, i to veličine sedmine države koju je (dobrim delom svojevoljno, tj. već jednom odustajući od borbe za njen boljitak in situ) sama i otišla.

2. Gospodin Kreculj zatim tvrdi kako moje teze nekome (dijaspori) uskraćuju „jedno od najvažnijih prava – biračko pravo (aktivno i pasivno) – iz korpusa ljudskih prava“. Čitajući sopstveno pismo, ne vidim da sam išta govorio o pravu da se bira. Ako se ne varam, ono je još uvek garantovano svim građanima Srbije gde god da žive. Ja (a i gospodin Kreculj u svom originalnom tekstu) bavim se pravom da se bude biran i to da se bude biran u predstavnički dom jedne suverene države. Ovo pravo je takođe garantovano, ali je u Srbiji, a i skoro svugde drugde u svetu, ograničeno izvesnim uslovima – od kojih je jedan obično (najčešće) mesto prebivališta. Moja teza je da su takva ograničenja na mestu, a uklanjanje u tako radikalnom obliku (po broju mesta rezervisanih za dijasporu) koji predlaže gospodin Kreculj – pogotovo. Konačno, postoji vrlo važna razlika između predloga da se neko postojeće pravo ukine, ili čak tvrđenja da je ono potpuno pogrešno, ili nepotrebno – što ja ne činim, i iznošenju mišljenja (argumentovanog – bez obzira na to što o tim argumentima mislio gospodin Kreculj) da takva prava ne bi trebalo širiti, tj. uklanjati već postojeća ograničenja. Gospodin Kreculj i ja posmatramo postojeće zakonodavstvo u Srbiji i o njemu, tj. njegovim mogućim izmenama, iznosimo različita mišljenja. Stoji da je moje mišljenje protiv širenja postojećih prava, ali gospodin Kreculj iz nekog razloga to doživljava gotovo kao neprijateljsku delatnost. Nadam se da se čak i gospodin Kreculj može složiti sa mnom da nije uvek i svako širenje nekog prava automatski dobro, ili ispravno. Pogotovo ako širenje prava jedne grupe može da utiče na smanjivanje, ili čak samo promenu oblika, prava neke druge. U svakom slučaju, ja ne mislim da sam u svom pismu inicijativu gospodina Kreculja označio kao neprijateljsku (za razliku od obrnutog smera), a ako jesam, ili čak ako se gospodinu Kreculju to tako učinilo, evo prilike da uputim moje najiskrenije izvinjenje. Ja se sa gospodinom Kreculjem samo ne slažem po pitanju učešća dijaspore u vlasti – kako u Srbiji tako i uopšte.

3. Gospodin Kreculj zatim kaže i ovo: „Zašto, ako su građani Srbije u rasejanju takve babaroge, opasne po narod i državu i željne vlasti, možda i ‘strani plaćenici’, ipak poželjni i dobrodošli kao stručnjaci svih profila, uspešni menadžeri, naučnici, inženjeri, lekari i, umalo da zaboravim, investitori? Činimo sve da ih u ovom kriznom i sudbinskom vremenu dovedemo kako bi svojim znanjem, iskustvom, poslovnim, naučnim i drugim kontaktima pomogli, a s druge strane, odričemo se mogućnosti da daju značajan doprinos u senzibilnom domenu politike.“ Odgovor na svoje (retorsko?) pitanje je – da je hteo – gospodin Kreculj mogao da pronađe i u mom pismu.

4. Ako gospodin Kreculj pod porezom kojim dijaspora puni državnu kasu smatra PDV (i slične dažbine) kada svoj novac troši(m) u poseti domovini, onda bi se shodno tome moglo tražiti i učešće u vlasti i nekih drugih država u kojima redovno troši(mo) svoj novac (ne verujem da sam jedini „naš stranac“ koji ne provodi baš svaki slobodan trenutak u domovini)? Što se poreza na imovinu tiče, njega plaćaju oni koji imovinu u Srbiji i poseduju. Nisam siguran da se generacija koja je zemlju navrat-nanos napustila u poslednjih dvadesetak godina može pohvaliti zavidnim brojem nekretnina u domovini, a u svakom slučaju nema svaki „naš stranac“ i „nešto“ u Srbiji. I opet, šta sa onima koji nekretnine imaju i u drugim državama u kojima ne žive (a u kojima se plaća porez na imovinu, a to nikako nisu sve – mogao bih pomenuti Veliku Britaniju, ali neću, da me gospodin Kreculj opet ne nazove „Englezom“ – ups!). Na kraju, ako pak gospodin Kreculj misli da se novac koji dijaspora kao pomoć šalje svojim rođacima i/ili prijateljima računa kao neki „porez“, nisam siguran kako se ta potrošnja može računati kao lična, tj. dijasporina (može li se reći „dijasporina“?). I opet, šta sa slučajevima gde rodbina iz domovine finansijski pomaže svoje u dijaspori (odgovorno tvrdim, jer znam, iz prve ruke, da ima i takvih slučajeva)? Da li onda ta ista rodbina može očekivati (zahtevati!) da bude predstavljena u državi koju finansijski „pomaže“? U svakom slučaju, ovaj, verovatno najjači, (kontra)argument koji sam pronašao u odgovoru gospodina Kreculja i dalje mi se čini nedovoljno jakim, klateći se na jedva jednoj od tri noge na koje je nasađen.

5. Komentar gospodina Kreculja o mom pozivanju na taxation without representation možda je negde i ciljao, ali je izgleda promašio. Osim ako cilj nije bio samo da pomogne gospodinu Kreculju da baci još jednu šaku blata pominjući „floskule u nekom kafanskom razgovoru“. Ja sam referencu i razlog zbog kojeg sam je naveo objasnio – celo moje pismo je razrada tog objašnjenja – ali gospodin Kreculj bira da to zanemari zarad jeftinog (i ne naročito efektnog) „poena“. A da, bila je to prilika i da se pomenu Amerika i neki prošli vekovi – negativna brojanja verovatno samo zato što nisu došla iz pera gospodina Kreculja. U svakom slučaju nemam o ovome više (potrebe bilo) šta govoriti, ali je bilo vredno obratiti pažnju kako gospodin Kreculj i ovde od drveta ne vidi šumu.