Kec k’o vrata

Zazunzara mi otoič nešto banalno:
pisanije ti je, prikane, vrlo – analno!
(Uff!?)
Oh, tužna gospo, manje pornića,
to ume umu i da škodi;
natašte meda, lagana pića,
uveče banja u hladnoj vodi!

Sa Mirjanom Vasović nemoguće je ozbiljno raspravljati; zapravo, nemoguće je bilo kako raspravljati sa osobom ovako doslednom u grotesknom „furanju svog fazona“: kada je upozoriš da joj nemaštovito i sterilno – ama zato izobilno – vređanje oponenta ne može baš ništa pomoći, ona ne promeni taj pogrešan lek, nego samo pojača dozu. Ako je Odjek br. 1 još i sadržavao (mikronske) proplamsaje potencijalne Rasprave (zaturene među dirljivo nesuvislim pokušajima „portretiranja“ dolepotpisanog), Odjek br. 2 sveo se na orgiju skarednog nabacivanja po mojoj malenkosti. No, kada nedvosmisleno imenuješ njen „polemički metod“, Vasovićeva će ti odgovoriti da si opsednut produktima varenja, pa ti sad vidi. Nisam opsednut – zasut sam. Ali se posle toga uvek okupam.

Ono što, pak, nije klasično i direktno vređanje svodi se ili na fascinantne prizore beznadno odocnele Dečije Radosti (uta-ta! Zafljusnuti Pančić se ljutka, ergo Pančić je „raskrinkan“, ama neće da prizna!) ili na metodološki galimatijas u kojem se nekorektnost i neznanje međusobno pothranjuju dok ne narastu do king-kong-size dimenzija. Pa je onda tu odnekud i moguće i legitimno neduhovito se zevzečiti rečenicama iz drugog mog teksta iz prethodnog broja „Vremena“ i iz njih izvlačiti abulozne zaključke poput onog da ja mogu da komuniciram „jedino s Bogom“, ili tvrditi kako ne poznaješ moj „opus“ (isti Betoven!), ali ipak autoritativno konstatovati kako od toga-i-toga „vrvi“ „svaki moj tekst“, i sve u tom pravcu. No, zato ponuda/izazov da se prizove ozbiljnosti i dokažu svoje rezolutne, a besmislene tvrdnje biva ofrlje otklonjena u ime „nepoznavanja opusa“. Kakav žalostan rezime: loš stil, promašena tema, nepametni zaključci, nedozvoljena sredstva; sve u svemu, za to se nekada dobijao kec k’o vrata!

Zato Mirjani Vasović kao dostojan otpozdrav („prema svecu i tropar“) poklanjam gornji šaljivo-skaredni kuplet, bez stvarnih „estetskih“ pretenzija: može da ga „uglazbi“, pa da ga peva – kao nekakva rodoljubna Džoni Mičel – na sesijama one Komisije za izbegavanje istine, relativizovanje odgovornosti i ismevanje pomirenja… ili kako se to već zove. Jedva čekam da vidim te srećnike koje će ona da pomiri.