Kao kod stakloresca

Mona Lizi možete nacrtati brkove ako se (poželjno je) zovete Marsel Dišan, i ako se (obavezno je) originalu ne primaknete ni za pedalj bliže no što je propisano.

Da biste se pak nekažnjeno sprdali sa repernim delima srpske umetnosti, dovoljno je da vas u Galeriji SANU vole.

Dokaz je izložba „Sto godina srpske umetnosti“ iz fundusa Narodnog muzeja.

Autoru postavke, arhitekti Ivanu Kucini, data je sloboda da manjku prostora doskoči jednom vanredno originalnom doskočicom.

Elem, slike iz druge polovine devetnaestog veka biće prezentovane onako kako se to u pristojnim muzejima radi, dakle po pravilima mentalne ergonomije i muzeološkog zanata, dok će dela nastala u prvoj polovini dvadesetog veka biti pokačena po armaturnim mrežama, zbrdazdolisano nanizana od zida do zida, od poda do plafona, kao na izložbama đačkih radova ili po izlozima staklorezačkih radnji. Slike najvećih srpskih umetnika ima da vise tesno zbijene jedna uz drugu, jedna poviše druge, i to bez ikakvih natpisa, sem nakrivo zafljiskanih ceduljki sa rednim brojevima.

Posetioci, koji naprosto ne mogu znati da su te armaturne mreže i taj košmarni aranžman preslikana situacija muzejskog depoa, i da je upravo u tome ključ za razumevanje autorskog koncepta, unezvereno će se tiskati usred kakofonije izama i slikarskih rukopisa, pamtiti brojeve slika, a onda se, kao u trolejbusu do pločnika poleglom, još više tiskati pred sitno odštampanim spiskom radova, ne bi li nekako saznali čemu su se upravo divili. A kroz uzane proreze između slika, sve vreme će iz kontralihta kuljati stvarni život, provirivaće ulica, provirivaće parkirana prometala i nedužni slučajni prolaznici.

Tačno na polovini trajanja izložbe, slike će, nadmeno nam prete autori, zameniti mesta. Predmet njihovog prezrivog šegačenja tada će postati dela Konstantina Danila, Katarine Ivanović, Uroša Predića, Paje Jovanovića…

Kada bi uopšte bilo zamislivo, takvo izrugivanje sa nacionalnim blagom, kao i sa građanima kojima to blago pripada, posvuda bi bilo dostojno javnog bičevanja (čujem da je ukinuto, ne znam, proveriću na Netu).

Znam ja da će se sad naći neko ko će na sve ovo reći „ma nema veze, čemu stolice lomiti, nije to slikarstvo bogzna šta“. E, ja bih tog cinika smesta među rogove! Tek posle bih mu objasnio da je to apsolutno najbolje što je, uprkos svemu, Srbija uspela da iznedri, te da se, već i zbog toga, sve te slike imaju smatrati remek-delima par exelans!

I znam da će autori opet nešto „odbranaški“ mrsiti o nedostatku prostora. Koješta! Bilo je i drugih rešenja. Na primer, saradnja sa ULUS-ovom galerijom od preko puta. Ili, šta ja znam, neki veći prostor… „Cvijeta Zuzorić“, „25. maj“… A mogli su i da se okuraže na neku malu trijažu, izložba bi bila jača. Ako sami nisu znali šta da izbace, mogli su s nekim da se konsultuju. Ma koliko to izgledalo neverovatno, poneko je ipak uspeo da kroz ove bljuzgave decenije prošvercuje nešto estetskog (čitaj etičkog) refleksa.

No, ako baš nikako nije moglo bez gornje muljave doskočice, onda je tu doskočicu trebalo makar doslednije sprovesti i učiniti je čitljivijom. Opisani „depoi“ nisu se smeli naći u sredini između dve muzejske postavke, već ih je trebalo ubedljivo fizički odvojiti, npr. zgurati u dno galerije ili u neku posebnu prostoriju.

Ono što, međutim, najviše čudi jeste činjenica da niko od čuvenih kunst-historičara, kultur-žurnalista i ostalih četvrt-tonskih konosera, nije u svemu tome primetio ništa čudno. Ali primetio je narod, obični građani su zgranuti, treba samo pogledati Knjigu utisaka: „Bezobrazluk“, „Sramota!“, „Najgora postavka ikada!“