Kadije i sudije

Kada je Evropska zajednica odlučila da postane Evropska unija i krenula sa ambicioznim projektom uvođenja jedinstvene valute koja bi smanjila troškove konverzija i prilično olakšala poslovanje među državama, mnogim stručnjacima je bilo jasno da će ovakva vrsta poduhvata zahtevati „amortizere“ koji bi obezbedili sigurnost u smislu izbegavanja kriza. Zato su u ugovoru iz Mastrihta (potpisan 1992, stupio na snagu 1993) u članu 121 precizno definisali kriterijume koji bi trebalo da posluže kao vazdušni jastuci da spreče probleme. Jedan od ovih kriterijuma kaže: „Fiskalni deficit zemlje ne sme da bude veći od 3 odsto GDP-a na kraju fiskalne godine, osim u izuzetnim okolnostima; Odnos javnog duga i GDP-a ne sme da bude veći od 60 odsto, a ukoliko postoje posebne okolnosti, ovaj pokazatelj bi makar trebalo da bude blizak ovom procentu.“ Ovaj kriterijum, kao što vidimo, reguliše pitanje javnih finansija.

Da bi podržala smisao ovih kriterijuma, EU je 1997. godine usvojila Pakt o stabilnosti i rastu, u kojem je navela kazne za kršenje ovih kriterijuma, a najveći zagovornici Pakta su bile Francuska i Nemačka.

Prvi koji su probili ove granice i prekršili kriterijume su bile – Francuska i Nemačka. Konkretno, ostvarili su prevelike fiskalne deficite. Tadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi je 2002. godine ovaj pakt opisao kao „glup“.

Francuska i Nemačka nikad nisu platile kaznu, a Volfgang Šojble danas objašnjava Grcima kako se nisu savesno ponašali i šta treba da rade da bi se izvukli. Ovo nam, dakle, govori da je u pitanju problem principijelnosti u okviru same EU, a ne isključivo grčke bahatosti. Svakako je jasno da nije trebalo toliko da se zadužuju, ali im je prethodno navedena nedoslednost u tome debelo pomogla. Zato Angela Merkel sada i nema prava da se toliko dere, i živo me zanima šta bi odgovorila kada bi joj neko ovo rekao u lice.

Možda bi je kasnije relaksirao odmor na jednom grčkom ostrvu koje bi Nemačka kupila po relativno niskoj ceni.