Kad sretnete moju ženu

Gospodine Žarkoviću, posle poučnog pisma g. Čedomira Antića (u kojem, razočaravajuće nevešto, nastoji da zabašuri ozbiljne pojmovne, logičke i empirijske probleme svog pogleda na svet) obraćam vam se molbom da upotrebite svoj neodoljivi telepatski uticaj – isti onaj, uostalom, kojim ste i mene nahuškali na rečenog Antića – i skrenete pažnju odgovornim licima i domaćoj javnosti na izvesnog Dostojevskog, Mihaila Fjodoroviča, pisca romana Idiot, koji naslovom svoje pisanije, ali i njenom sadržinom, vređa ne samo tankoćutnost g. Čedomira Antića, nego i sve osetljive duše, humaniste i idiote ovoga sveta. Takođe, upozorio bih vas na roman Buka i bes američkog pisca Foknera Vilijama, iza čijeg se lukavo neutralnog naslova krije upravo nezapamćena zloupotreba teškog mentalnog bolesnika u liku nesrećnog Bendžamina Kompsona. Tu je i Mihailović Dragoslav, odranije poznat organima gonjenja, autor priče Lilika (za koju vlada neutemeljeno uverenje da je remek-delo), u kojoj se pojavljuje i jedan mentalno zaostali lik koji balavi po desetogodišnjoj devojčici, što je potpuno neumesno (nije neumesno što balavi, nego što se pojavljuje, premda je neumesno i što balavi), umesto da se bavi sudbinom ugroženog srpskog naroda u zemlji i inostranstvu (ne lik koji balavi, nego pisac). Na kraju, gospodine Žarkoviću, zamolio bih vas i za jednu privatnu uslugu. Ako ovih dana sretnete moju ženu na pijaci, recite joj da mi se više ne obraća sa „moronu jedan“ kada je ljuta. To me sada, posle poučnog pisma g. Antića, vređa ne samo kao čoveka i muža nego i kao humanistu.