Još jedna lekcija

Broj posetilaca i (prodatih) ulaznica u računici Rolingstonsa je podjednak jer se njima prijavljuju sve karte, a njihovoj rigoroznoj kontroli teško može da promakne bilo kakva, pogotovo veća razlika. Iako sam jasno napisao da tu brojku za koncert na Ušću nisam pripremio ja, nego, dakle, menadžment Stonsa, Dragan Kremer mi odgovara kako se sa mnom i dalje ne slaže. On se, drugim rečima, ili pravi lud ili je istinski glup. I u jednom i u drugom slučaju, dalja diskusija oko broja posetilaca nema svrhe. Takođe, iako nije savladao ni prethodnu lekciju (o protokolu na koncertima Stonsa), Kremer vapi za novim podučavanjima. U mom reagovanju napisao sam kako on ne zna čak ni tačne nazive nekih od najvećih hitova Stonsa, a on mi odgovara da sam to „pakosno“ izmislio (jer da je istina, naveo bih neki primer). U redu: Kremer piše Get Off My Cloud, a pesma se zove Get Off Of My Cloud. Ima, naravno, i boljih novinara od Kremera kojima nije važno da baš sve reči budu na broju, ali na takvo srozavanje ne sme se pristajati, pogotovo ako se time bitno menja smisao naslova pesme. A šta tek reći za Kremerovo nepoznavanje stihova iz Sympathy For The Devil? On piše kako Džeger peva „I know who killed the Kennedys“, a stih, zapravo, glasi „I shouted out, Who killed the Kennedys“. Toliko o Kremerovoj upućenosti u materiju i mojoj „pakosti“. Kremer je sigurno bio bar tako marljiv da posle mog reagovanja proveri sopstveni tekst o Stonsima. Pošto ni tokom kontrole nije uočio greške, jasno je da one nisu rezultat dekoncentrisanosti, nego pravog neznanja. Njegov tekst je, ponavljam, pun gafova i besmislica, a ovo što sam ovde naveo samo je vrh ledenog brega. Najzad, neću komentarisati Kremerove pokušaje da raspravu spusti na privatni nivo (on mi piše šta ga u vezi mene „ne raduje“, kao da to nekog zanima), ni priprosti humor iz njegovog pisma („Kita Ričardsova“). Pokušaj da se polemika odvede na privatni kolosek i jeftini štosovi ne mogu zamagliti činjenicu da se Kremer ovih dana bruka kao malo ko u poslednje vreme.