Ja vas sa 10 godina vernosti, vi mene Pinkom!

Za sve ovo vreme nikad mi nije ni palo na um da odustanem od kupovine makar i jednog jedinog broja, jer ste to zaslužili godinama radeći na očuvanju našeg mentalnog zdravlja, pa sam vam opraštala i vreme lutanja, pa kasnije i (blage) unutarredakcijske šizofrenije, koje su se jasno ogledale u novinarskim člancima sa definitivno različitih idejnih pozicija. I u vremena kada me je Stojan Cerović maksimalno žalostio svojim pogrešnim sagledavanjima stanja stvari (prvi turnus po povratku iz Amerike, drugi „po osvajanju slobode“), ostajala sam uz „Vreme“ kao: 1. i dalje najbolji izbor u ponudi, 2. zbog T. Pančića, Lj. Živkova, to name but a few (usput se pojavila i vrlo osvežavajuća N. Milenković). Nuto đavla: taman kada se i narečeni Cerović vraća razumevanju zbog koga je stekao opšte poštovanje i kada pomislim: evo meni ponovo radosti svakog četvrtka, hladan tuš!

„Plaćeni oglas“ (bar da je tako obeležen) u vidu dodatka o evoluciji ružičaste kompanije mogu da razumem jedino kao potrebu za pokretanjem nove polemike. Posle veoma uspele, spontano izazvane prilogom S.

Biserko (inače pravom pričom za „Vreme“), a zatim, kako se meni čini, manje spontane, a definitivno manje uspele, indukovane prilogom S. Antonića (nekako veštački objavljenom baš ovde), dolazi treća sreća! Možda pokrene polemiku, a definitivno vam napuni kasu! A ako sam raspoložena da vam dam the benefit of the doubt, mogu da pomislim da ste imali na umu da ova priča može da pokrene polemiku takvu da na kraju rezultira i krajem ružičaste kompanije?