Ivan Ivanji ponovo pokrenuo bolnu temu

Deo izlaganja Ivana Ivanjija na otvaranju izložbe Memorijalnog centra „Buhenvald“, koji se odnosio na sudbinu Podunavskih Nemaca, pokrenuo je po ko zna koji put bolnu temu – „Sudbina Podunavskih Švaba“, koju je on godinama istraživao (doduše uglavnom na teritoriji Banata, a postoji slična sudbina i u Bačkoj i Sremu).

Kao jedan od retkih „Švaba“ koji, Bogu hvala, nisu doživeli tu sudbinu, ali zato jeste moja Baka Rozina Rudolf, opet mi se otvorila tema te „tamne strane“ poratnih godina 1944/45, koja, koliko me interesuje – toliko me i proganja i opterećuje, jer ubrzo će nestati generacije koje su u to doba bile ili u dečjim (ali svesnim) ili odraslim godinama, zainteresovane da se jednom stavi tačka na te događaje. Nove generacije neće pojma imati o tome šta se događalo, jer naši istoričari vešto izbegavaju to i da spomenu.

Ali, očigledno nije postojala volja vlasti tada, a ni docnije, pa ni danas, da se poništavanjem odluka AVNOJ-a koje se odnose na nekadašnju nemačku manjinu u Jugoslaviji od gotovo 500.000 građana stavi tačka na mučne događaje, logore, ubistva, otimačine, deportacije itd. Čini mi se takođe da nije postojala ni volja da se istraže zločini koje su počinili Nemci za vreme okupacije, da se pronađu i označe pojedinačni krivci i odgovarajuće sankcionišu, već se sve prelomilo na onim pripadnicima nemačke manjine koji su ostali u svojim domovima i nisu smatrali da su krivi, kao moja Baka Rozina, koja nizašta nije bila kriva u staračkim godinama, a platila je životom u logoru

Gakovo 1946. godine.

Smatram da pre ulaska Srbije u Evropsku zajednicu treba zvanični organi naše države da odgovarajućim odlukama stave tačku na tu „crnu epopeju“ u istoriji dvadesetog veka ove teritorije.

Zahvalnost, ali istovremeno i nemir, dugujem gosp. Ivanjiju i nedeljniku „Vreme“.