Istina o plagijatu

Plagijat ostaje plagijat! I upravo zbog toga osećam obavezu da čitaocima „Vremena“ i javnosti ponovo ukažem na svoje tvrdnje iz broja 929 (23. oktobar 2008) o moralno nedopustivom činu krađe intelektualne svojine, koji je u „Vremenu“ učinila Zorica Janković, plagirajući moj tekst o Pobedniku.

U pismu „Istina o izvorima“ u prošlom broju „Vremena“ Zorici Janković je glavni argument da je i ona našla i koristila iste novine kao i ja, i da su one opšte dobro dostupno svima, želeći da netačno prikaže javnosti da se istorija nalazi neprerađena u istorijskim izvorima. Svako ko je radio makar i početničko istorijsko istraživanje, zna da istoriju i znanje o njoj ne čini „suva građa“, već interpretacija koju istoričari daju ostacima prošlosti. Upravo zato, potpuno je neutemeljeno stanovište Zorice Janković da je u pitanju metodološki spor. O plagijatu je reč. Pravdajući se korišćenjem istih izvora, takoreći fizičkim poslom, Zorica Janković je htela da sakrije ključnu činjenicu da je prepričala i delom prepisala kompletnu moju interpretaciju, objašnjenja, argumente i zaključke, ne davši nijedno svoje originalno tumačenje. To, konkretno, izgleda ovako:

R. Vučetić: „Odmah po početku radova, krenule su ‘čaršijske priče’ i javne rasprave po novinama: zašto je figura naga i sme li to da bude, da li se može zamisliti Pobednik bez opanaka i šajkače, da li je umetnost Ivana Meštrovića dostojna prestonice Beograda i da li je Meštrović uopšte umetnik?“

Z. Janković: „Ali, po našem običaju, krenule su čaršijske priče i rasprave po novinama: da li obnažena figura Pobednika dolikuje javnom moralu, da li taj simbol srpske pobede mora da ima opanke i šajkaču, sve do toga da li spomenik od nacionalnog značaja treba da radi jedan Hrvat, kao i to da li je isti (Meštrović) kvalifikovan umetnik za ovakav poduhvat.“

ili

R. Vučetić: „književnik, vrlo nezadovoljan svojim statusom, pošto je u književnosti bio osporavan, poznat po pokušajima da stvori posebne estetske teorije, kao i po svojim oštrim napadima na Isidoru Sekulić, Ivana Meštrovića, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića. … I. Meštrović je, pre svega, negiran kao umetnik.“

Z. Janković: „Ovaj osporavani književnik, poznat po svojim napadima na Isidoru Sekulić, Bogdana Popovića i Jovana Skerlića, … prvo je negirao Meštrovića kao umetnika.“

ili

R. Vučetić: „…beogradska „čaršija“ je jedva dočekala jednu ovakvu polemiku.“

Z. Janković: „Beogradska čaršija je jedva dočekala da se uključi u jednu ovakvu polemiku.“

I tako, kroz ceo tekst. Videvši da se Zorica Janković deceniju posle mog istraživanja i objavljivanja teksta u naučnom časopisu bavi istom temom, pomislila sam da je došla do novih interpretacija, objašnjenja, tumačenja i zaključaka. Ali, nažalost, to se nije desilo.

Zapanjena ovim nedopustivim činom i beskrupuloznošću da se za ovakav plagijat traži opravdanje u korišćenju istih izvora, uz moralno skandalozan komentar „Jesam, i neka sam“, upućujem Zoricu Janković na literaturu koju dajemo studentima prve godine studija istorije o tumačenju istorijskih izvora (na primer: Džon Toš, U traganju za istorijom, ili Knut Ćelstali, Prošlost nije što je nekad bila), i završavam ovu polemiku nedostojnu naše struke.