Istina o izvorima

U prošlom broju „Vremena“ (23. oktobar 2008), u rubrici „Pošta“ objavljen je tekst mr Radine Vučetić-Mladenović, asistenta na Katedri za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u kojem izražava svoje čuđenje („vrlo me je začudilo“), što sam u svom tekstu „Najveći grešnik prestonice“ (objavljen u „Vremenu“ broj 927 od 9. oktobra 2008, povodom 80 godina beogradskog Pobednika), koristila rečenice iz njenog ranije objavljenog teksta o ovoj temi. Povodom navedenog, odgovaram: Jesam, i neka sam. Pre svega, zato što sam u svom tekstu uredno navela ime autora rečenice koju sam citirala (u ovom slučaju ime Radine Vučetić-Mladenović), kao i zbog saznanja da smo obe, kao osnovni izvor za svoje tekstove, koristile komplete „Politike“ i „Pravde“ od pre osam decenija.

U lepom ambijentu Narodne biblioteke Srbije ili na njenoj www. adresi, bile su nam dostupne sve stranice navedenih dnevnih novina, tako da nema ni govora o vremenu provedenom „u prašnjavim arhivima“, kako kaže gospođa Vučetić-Mladenović, pogrešno predstavljajući čitaocima uslove u kojima je ona došla do podataka. U svom tekstu pet puta sam citirala reči tadašnjih novinara izveštača (i uvek uredno napisala izvor), pre svega da bih prenela današnjim čitaocima njihove trenutne impresije o događaju koji je bio u žiži interesovanja tadašnje javnosti. To isto čini i asistentkinja Vučetić-Mladenović u svom tekstu (54 navedena izvora, od čega čak 33 iz pomenutih novina), što, naravno, ne pominje.