Ima li granice političkom šikaniranju novinara

Suočen sa istrajnim i ponovljenim pokušajima političkog šikaniranja od strane jedne vlade, nekoliko lažljivih ministara i nedostojnih tužilaca, jednog nesposobnog direktora tajne službe, jednog lažljivog advokata i izvesnih kolebljivih sudija, pisac ovih redova odlučio je da se obrati svom profesionalnom udruženju, Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), pravosuđu i javnosti Srbije. Nije da tražim zaštitu koju inače ne bih bio u stanju da sebi pružim; još nije došlo dotle. Želim da ukažem na jednu bolesnu atmosferu koja pogađa celu novinarsku profesiju, ali i pravni poredak Srbije, javni moral i elementarnu pristojnost.

Naime, slučaj započet 9. septembra 2004. objavljivanjem u „Vremenu“ članka pod naslovom „Saradnici, advokati i stari drugari“ ovih dana ušao je u svoju neizbežnu završnicu, pošto je preko dve godine bio bedan izgovor za zataškavanje i zamazivanje jedne mračne političke afere, a preko leđa vašeg izveštača. Ukratko: u tom članku reč je o izvesnom telefonskom razgovoru u kome adv. Biljana Kajganić pokušava da nagovori begunca od pravde Dejana Milenkovića, zvanog i Bagzi, da lažno svedočeći okrivi neke ljude za izvesno ubistvo, a on to odbija. Naravno da je postojanje dotičnog snimka i prepisa bilo prvo provereno na tri mesta (policija, BIA i Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal); štaviše, autoru je rečeno da to ne da je tako kako je napisao, nego je još i gore… Ta dopuna pokazaće se, nažalost, kao istinita ovih dana, kada je Dejan Milenković Bagzi svedočeći kao svedok saradnik ispričao detalje. Stvar je, dakle, sasvim jasna: na Dejana Milenkovića Bagzija u najmanje dva navrata (januar 2003. i jun 2004) vršen je pritisak da za ubistvo Momira Gavrilovića Gavre (avgust 2001) optuži Ljubišu Buhu Čumeta i još neke ljude, u svakom slučaju sve nevine u toj stvari; prvi put to je od njega tražio Dušan Spasojević Duća, pokojni vođa zemunskog klana (usmeno); u drugom slučaju adv. Biljana Kajganić (telefonom). Osim toga, od Bagzija je više puta traženo (usmeno i telefonom) da za učešće u ubistvu premijera Zorana Đinđića optuži Vladimira Popovića Bebu i Čedomira Jovanovića; da pokojnog premijera optuži za trgovinu narkoticima; itd. To su, kaže, od njega tražili advokati zemunskog klana Slobodan Boban Milivojević, Nikola Gavrilović i Miroslav Gligorijević: da snimi video-kasetu sa takvim tvrdnjama; prvo u Zemunu, a posle ili u Grčkoj, gde se krio, ili u Beogradu, kad ga do tamo prošvercuju na lažne papire, kako su mu obećavali; i u tome učestvuje adv. Biljana Kajganić, sve uzimajući Bagziju i njegovoj supruzi Jasni desetine hiljada evra pod maštovitim izgovorima. To je, dakle, jasno.

E, sad: umesto da postupi po logici i zakonu, Vlada Republike Srbije po objavljivanju članka u „Vremenu“, u septembru 2004, pada u nervozu nepriličnu organu izvršne vlasti. Ministre i direktora BIA ne zanima šta se razgovaralo sa Bagzijem; njih u stvari najviše zanima ono što ne smeju da pitaju – odakle „Vremenu“ podatak? Pa kad već to ne smeju da pitaju, onda sasvim lakomisleno kreću u osporavanje očiglednog: to ne postoji, viče Vlada Republike Srbije uglas; „to je destabilizovanje Države“, dodaje iz basa direktor BIA, vođen nagonom stručno-političkog radnika iz komunističkog doba. A horski ponavljaju da tu informaciju dobili nisu, kako „Vreme“ tvrdi. Onda navaljuju na Treće opštinsko tužilaštvo da po službenoj dužnosti počne da goni ovog autora za krivično delo klevete državnog organa, jer da sam napisao da su dobili informaciju koju oni kažu da dobili nisu. Ovaj autor našao se zbunjen: pa nisam rekao da su primili mito; rekao sam da su primili informaciju; zašto je to kleveta?

Po implikaciji: naime, oni su uvređeni i iznenađeni jer se u tim novinama kaže da su došli do saznanja o jednoj svinjariji koja je i krivično delo, a – kako se to vidi golim okom do dana današnjeg – nisu preduzeli ništa. Pa dobro: sve i da nisu na vreme dobili informaciju, kako ih ja „klevetam“ (a jesu!), pročitali su „Vreme“ od 9. septembra 2004. pa opet do dana današnjeg, čak i posle Bagzijevog javnog iskaza na sudu, nisu preduzeli ništa. U međuvremenu su svi tvrdili da tog razgovora nije bilo; posle su prestali, jer se ispostavilo da ga je i te kako bilo, da je snimljen po naredbi istražnog sudije, da je dostavljen u Specijalno tužilaštvo i Okružni sud, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, da je sve uredno zavedeno pod brojevima poznatim redakciji „Vremena“ i da nema nikakve šanse da taj snimak i prepis pojede neka sudska maca, kako se događalo. Poslednji mizerni pokušaj spasavanja ministra Stojkovića i advokata Kajganić Biljane pojavio se jesenas u NIN-u, gde se usput pominju „naknadno prepravljani transkripti“. Ostaje da se vidi ko je i šta „naknadno prepravljao“; naročito nešto za šta je davno, a po nadležnim Organima, utvrđeno da „ne postoji“, što je NIN slavodobitno objavio više puta. U svemu tome ministar pravde Zoran Stojković ponaša se kao onaj čovek iz kineske poslovice: pokažete mu prstom nešto, a on hoće da vam otkine prst.

Veselu istoriju sudskog progona ovog autora u detalje je objasnila tužiteljka Trećeg opštinskog suda Gordana Čolić na televiziji B92 u „Insajderu“. Treće tužilaštvo, naime, usudilo se da ne poveruje na reč Vladi Manojloviću, zameniku Republičkog tužioca Slobodana Jankovića (onoga kome je još onomad istekao rok trajanja, ali Vladu i ministra to ne zanima). Taj Manojlović je onaj koji je 1999. gonio Vladu Nikolića, bivšeg radnika Državne bezbednosti, u onom nameštenom procesu, pa je onda izvađen iz lustracionog Sibira i vanredno unapređen. Kada je Treće tužilaštvo ušlo u proveru navoda „Vremena“, nastao je problem: biće da je sve tako (ako ne i gore) i šta ćemo sad? Stvar je razrešena tako što je Treći opštinski sud obustavio postupak protiv vašeg izveštača, a oštećena lica izrikom uputio na privatne krivične tužbe za klevetu. Oštećena lica – Koštunica Vojislav, Stojković Zoran, Jočić Dragan, Bulatović Rade, Milošević Miroslav i Banjac Boro (u poslednjem trenutku prebačen iz svedoka u oštećene, ni kriv ni dužan) – nisu iskoristila svoje zakonsko pravo u zakonskom roku. Niko me od njih nije privatno tužio, ali to ne smeta ministru Stojkoviću da i dalje u zvaničnim saopštenjima tvrdi da sam ga „oklevetao“…

Zato je – iz razloga razumljivih – gđa. Biljana Kajganić krenula i nastavila da me proganja po sudovima. Prvo je u novembru 2004. podnela krivičnu tužbu za klevetu koju je Treći opštinski sud odmah odbacio, ali je posle dve godine ta ista tužba, na način volšeban i posle raznih peripetija, isplivala u Opštinskom sudu u Subotici – iako je bila već jednom odbijena. U parnici pred Trećim opštinskim sudom (parnica može, a krivica ne može) dobila je prvostepenu presudu, ali ju je Okružni sud vratio na ponovno suđenje, jer odbrani nije bilo dozvoljeno da izvede dokaze. Itd.

Cela ova zamorna sudska zavrzlama imala je, međutim, samo jedan cilj: da se očigledni smrdljivi politički skandal zamaže i zamaskira „legalističkim“ mrsomuđenjem i da se pažnja skrene sa suštine stvari. A suština stvari jeste da je Bagzi Milenković bio nagovaran da lažno svedoči o događajima politički osetljivim u trenucima koji su se podudarali sa političkim kampanjama. Ko je ubio Gavru? Setite se te kampanje iz avgusta 2001. I baš u januaru 2003. Bagzi treba da kaže da je Gavru ubio Čume i tako ubije dve muve odjednom: Čumeta kao svedoka saradnika i Demokratsku stranku. Ko je ubio Zorana Đinđića? Od Bagzija se u proleće 2004. traži da lažno optuži Bebu i Čedu za učešće u atentatu, a Zorana Đinđića za trgovinu drogom. Ljube ga Dejan Mihajlov i Dragan Maršićanin, koji baš tada tvrde to isto. Pa kad to propadne, onda ajde Gavru ponovo…

Nije se, dakle, Vlada Republike Srbije tek tako zgranula kad je procurio razgovor Bagzija i Biljane Kajganić; mogli su oni smesta da raščiste stvar, što je i dan-danas moguće i jednostavno: ili je Biljana Kajganić izmislila priču da impresionira Bagzija – ili nije. Bagzi je za ostale lepo ispričao kako su ga nameštali da laže i kako se iz toga izvukao. Na kraju, ne može čovek da odoli a da ne prizna da je u toj smrdljivoj priči jedan ovejani gangster Dejan Milenković ispao pošteniji od: ministara, direktora, advokata, predsedničkih kandidata, generalnih sekretara Vlade i tušta i tma istih takvih kao i oni.

Tako se, dakle, jedan mračan i prljav politički skandal duže od dve godine lomio preko leđa vašeg izveštača – samo da se ne dozna istina. U cara Trajana uši su, međutim, kozije i to čak ni u klinici „Ostrog“ čak ni dr Risović ne može da popravi.

I šta će sada da bude?

Ništa.

U Beogradu, o Sv. Nikoli