Igre bez hleba

Do sada se niko nije usudio da u negativnom tonu otvoreno komentariše donošenje Zakona kojim se sportistima omogućuje pravo na penziju nakon 35 godina (najuspešnijim četiri prosečne plate).

U kakvom mi to svetu živimo i ko smo mi? Da li smo se prilikom donošenja tog zakona upitali ko da plaća sve te penzije?

Većina radnika u Srbiji sad radi pod surovim uslovima ranog kapitalizma. Velika većina radi šest ili sedam dana u sedmici, skoro pola njih na crno, neprijavljeno, plata minimalna.

Kolike će njihove penzije biti?

Kako i kolike penzije ima veliki deo običnih smrtnika – profesora, inženjera, novinara, NK i KV radnika, koji su radili pošteno ceo svoj radni vek.

Državna elita nakačena na budžet se gomila, zaposleni u javnim preduzećima rade šta hoće. Građanina niko ništa ne pita. Oni su u svemu tome najmanje važni. U starom Rimu je bilo „Kruha i igara“. U Srbiji ostade samo „Igara“.

Podržavam naše sportiste, ponosan sam na naše sportske veličine Divca, Noleta, Jelenu, Anu…, njima penzije srećom ne trebaju. Zašto stvarati debile od onih koji su najsposobniji među nama…? Zašto im omogućiti da idu u penziju sa 35 godina?

Priberite se, gospodo (elite na vrhu, kako vas često zovu), pogledajte kako žive vaši građani. Kad idete u Guču, produžite malo dalje na jug, upitajte tamo ljude kako žive, kolike su im plate, boje li se otkaza, da li mogu živeti bez košarke i odbojke.

Priberite se, ako ništa a ono zbog sebe, jer će vas sledeći izbori tresnuti na dno.

Mislićete da je narod lud i primitivan, a narod bi samo hteo da ga ne ponižavate.

Probudite se, svet postaje sve tešnji, opstaće samo oni koji ne budu u penziji sa 35 godina.