Ideološko neslaganje

U svom tekstu o misionarskoj inteligenciji u Srbiji Slobodan Antonić pokušao je da nam proda nemoguću tezu. On tvrdi da nacionalista treba da se bori protiv nacionalizma. Kritikujući jedan deo domaće inteligencije koji kritikuje srpski nacionalizam, Antonić im zamera što se na drugačiji način ne bore protiv tog zla, nego tu borbu upropaštavaju potcenjujući modernizatorske kapacitete srpskog društva i tražeći nacionalizam tamo gde ga nema.

Da bi se pokazalo šta je kod Antonića pogrešno (a nije baš sve pogrešno), potrebno je da se počne s jednom njegovom frojdovskom omaškom. On kaže kako je misionarska inteligencija „poprilično uticajna“. Ne znam kako Antonić shvata reč „uticaj“, ali ako se uticaj svati kao sposobnost A da na neki način izdejstvuje da B uradi C, onda misionarska inteligencija svakako nema mnogo uticaja u srpskoj politici. Uticajna bi bila kada bi uspela da ubedi vladu da sprovodi politiku koja se zasniva na njenim idejama. Vladajuće strukture, međutim, rade upravo supotno, što je verovatno razlog što je ova grupa intelektualca sve glasnija i nervoznija, kako Antonić ispravno primećuje. Antonić doduše kaže još i to kako ovaj deo inteligencije ima uticaja u medijima i kulturnom (pod)elitom. Ne znam šta je to „kulturna (pod)elita“, ali nazvati uticajnošću u medijima objavljivanje tekstova u listovima čiji je nedeljni zajednički tiraž manji od onoga što dnevno proda „Blic“ neozbiljno je.

Antonićeva kritika, kako vidimo, ne može da se usmeri na uticajnost ovih intelektualnih krugova ni u kom smislu (iako bi Antonić voleo da su oni uticajni). Ostaje stoga da se kaže kako se u Antonićevom tekstu iznosi, zapravo, jedno ideološko neslaganje sa stavovima misionarske inteligencije. Ako sam u pravu kad ovo kažem, onda Antonić, koji ovim neslaganjem pokazuje kako ne prihvata kritiku nacionalizma, zaista jeste nacionalista. To se vidi i iz njegovog stava o dogmatičnosti intelektualaca koje kritikuje. Antonić globalistima zamera što ne uviđaju da ih zajednica odbija, te što ne žele da joj prilagode svoje stavove. Radi se, da podsetim, o zajednici koja jedva trepne kada bodigard izbaci tamnoputu ženu iz supermarketa uz rečenicu „Cigani kupuju na buvljoj pijaci!“, ili kad na kući Mirjane Herzog u Čačku osvane grafit „Marš napolje!“, da navedem samo dva najsvežija primera. Dakle, narod, odnosno zajednica, uvek je u pravu, a nacionalni radnici treba samo da slušaju glas naroda koji ozlojeđeno reaguje na kritiku nacionalizma. Zašto se Antonić onda u poslednjem paragrafu svog teksta zalaže za zajednički rad svih demokratskih snaga u Srbiji u borbi protiv nacionalizma, ostaje (barem meni) nejasno. Jasno je, međutim, da bi njegov tekst bio savršeno konzistentan ukoliko bi se taj poslednji paragraf izbacio.