Hvala bogu, greška!

Moram reći da mi je prvi put od kada čitam „Vreme“, a to je od samog početka, drago što je neki njegov novinar pogrešio, tj. pre bio neprecizan. Naime, u tekstu Nenada Lj. Stefanovića, u „Vremenu“ br. 691, na početku, nakon što kaže da su Albanci iz Slovinja posetili Dobrotin i zahvalili se Srbima, koji su prijavili da su našli telo udavljenog dečaka, piše:

„Otkako je 17. marta započeo novi talas nasilja i čišćenja srpskih enklava, pogotovo u centralnom delu ove pokrajine, vest o susretu Albanaca iz Slovinja i Srba iz Dobrotina (bez obzira na tragičan povod), možda je i prva vest sa Kosova u kojoj nema tragova mržnje, a u koju je ušlo i ponešto ljudskosti. Ostala je, naravno, neprimećena u moru drugih vesti u kojima dominiraju mržnja i njene posledice, ili onih što, kada je reč o Kosovu, nagoveštavaju diplomatsku trku između decentralizacije i standarda.“

Hvala Bogu, ili, preciznije, hvala normalnim ljudima, što se ne radi o prvoj ovakvoj vesti. Dana 18. marta, Eparhija raško-prizrenska pustila je ovakvu vest, a sajt B92 je preneo:

SELMANAJ RAZGOVARAO SA OCEM SAVOM JANjIĆEM: ZAŠTITIĆEMO VISOKE DEČANE

14:59. Izvor: B92

Gračanica – Predsednik opštine Dečani Ibrahim Selmanaj u četvrtak oko 14:30 je telefonom razgovarao sa protosinđelom Savom Janjićem iz manastira Visoki Dečani i preneo uveravanje opštine Dečani i Demokratske alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, da će se preduzeti sve mere da manastir ne bude ugrožen. Protosinđel Sava se zahvalio predsedniku opštine na njegovoj spremnosti i zalaganju da se zajedničkim naporima, uz uzajamno poštovanje sačuvaju Visoki Dečani.

Ovo znam, pošto radim na veb vestima B92 i lično sam je postavio. Moram reći da ste u pravu, da ovakve vesti ostaju potpuno neprimećene, iako ih smatram dragocenima. Visokim Dečanima se ništa nije dogodilo tokom nasilja na Kosovu i ne sumnjam da je to posledica i ovog razgovora.

Ne radi se o „širenju bratstva i jedinstva“ i pokazivanju da je multietničko Kosovo moguće, dakle nikakve velike priče, jer od njih se ne živi, niti se iko oseća sigurnim zbog njih. Smisao ovakvih vesti jeste potpuno drugi, da ima ljudi, na obe strane, za koje je, čak i u ekstremnim situacijama, važnije da budu ljudi, nego da budu pripadnici svoje nacije.

U totalnom haosu koji je vladao tog 18. marta, ova je vest ulivala nadu za budućnost, ako ne srećnu, a ono barem mirnu.