Hajrudin i Milutin

Kad smo, ne izlazeći iz autobusa, otčekali duže od sata, odslušali patriotske poruke gde treba da idemo (a ne u Potočare), shvatili da faks-pismo putuje duže od šest dana i kad nam je postalo jasno da u Potočare nećemo stići, autobus nas je sa bratunačke granične postaje vratio u Srbiju, odnosno na srbijansku obalu Drine.

Odmah preko puta mosta, u nečem što je kafana, motel, restoran, drumska mehana i još ponešto i od svega pomalo, pokušali smo da se malo odmorimo i da se rashladimo. Idući prema tom objektu, spontano smo se podelili u grupe. „Moja“ grupa je pošla prva i prvi smo sreli jednog junošu na biciklu koji je, kad nas je video sve odevene u crno, začuđeno zastao i upitao nas ko smo i gde smo pošli.

Rekla sam da idemo u Srebrenicu i on je rekao da je rođen u Srebrenici; upitala sam: „Baš u Srebrenici“, odgovorio je: „Baš u Srebrenici“, rekla sam da, zapravo, idemo u Potočare i objasnila šta se tamo nalazi i zašto idemo, junoša je odgovorio da je rođen u Potočarima, pa sam pomalo zbunjena upitala: „U Potočarima?“, on je odgovorio: „Baš u Potočarima.“ Htela sam još nešto da pitam, ali je pristigla sledeća grupa i uključila se u razgovor. S. je upitala pomenutog junošu odakle je rodom, a on je odgovorio da je iz – Vakufa! Zaprepašćena tim odgovorom, upitala sam: Gornjeg ili Donjeg? Odgovorio je: „Pa, od Vakufa“, i dodao da su mu tamo silovali majku i sestru. Kad sam htela da mu kažem da je krajnje vreme da odluči gde mu odgovara da je rođen, S. ga je upitala šta on misli, kako doći do pomirenja i on je neodređeno rekao: „Pa…“ Ceo taj razgovor pratio je jedan stariji prodavac bostana, ne uključujući se u priču i motreći na nas „ispod oka“. Zgađena pričanjem „neobičnog“ junoše otišla sam do bratunačkog mosta. Nešto kasnije pridružila mi se F. sa dve-tri žene i jednim novinarom i upitala me da li sam čula kako je onaj bostandžija psovao Muslimane i kakve je još gadosti rekao na račun Muslimana. Odgovorila sam odrečno. F. je Bošnjakinja koja decenijama živi u Beogradu i još davno mi je ispričala da su joj u ovom ratu Srbi u Sarajevu ubili rođenog brata. Osetila sam veliki stid. Ne verujem da je iko uputio oštru reč protesta onom bostandžiji, ta mi smo za toleranciju!

Ja sam u Beograd krenula u subotu 13. jula autobusom koji je za Beograd krenuo iz Šapca u 7.30 časova. U autobusu je treštala turbo-folk muzika. Iznenada, začula sam instrumental prelepe bosanske sevdalinke „Mene moja zaklinjala majka“ (tekst dalje glasi: kćeri moja luda i nejaka, okani se ašik Hajrudina, daleko je, kćeri, ravna Posavina…). Meni nepoznat i ne baš kvalitetan ženski glas peva pomenutu sevdalinku koju pamtim još iz detinjstva, ali tekst je, samo naizgled, malčice promenjen i glasi: „okani se lepog Milutina…“.

Aferim!