Gospođa Živka

Recimo da gospođa Marija Rašeta-Vukosavljević govori istinu koja glasi: udata je za bivšeg telohranitelja koji je odlično zarađivao, a čiji je otac u poznim godinama života rešio da otvori noćni klub.

Šta nakon ovakve izjave običnom čoveku padne na pamet? U noćnom klubu, kako je svima poznato, igraju striptizete. Šta je nagnalo čoveka, koji treba već dobrim da uživa penziju, da traži od Fonda za razvoj Srbije kredit kako bi otvorio noćni klub? Je li jurio striptizete i dok je bio mlađi? Je li to želja za iznenadnim bogaćenjem ili poriv kome ne može da odoli ni pod stare dane? Šta pokazuje sinu i snahi kad mu dođu u posetu? Možda neku novu plesačicu u svom noćnom klubu? Kakvo je domaće vaspitanje mogao poneti sin čoveka toliko zainteresovanog za noćne klubove? Ko je nova elita društva? Jedno od pitanja koje se nametnulo je i čime se ranije bavio taj čovek? Sada saznajemo da je bio kuvar u studentskoj menzi, a da mu je žena čistačica.

Čak ni genijalni Nušić nije mogao da pretpostavi da će se Srbija baš takvim tempom razvijati. On dozvoljava da majka Živke ministarke ima neke veze sa nečim što bi moglo biti preteča noćnog kluba. Nušić, međutim, ruši vladu još pre nego što Sima Popović izradi klasu za Živkinu familiju. Ruši je dakle nakon što su se pojavili naslovi o korupciji u novinama i (gle čuda!?) ne okrivljuje novinare. Ne čini to ni kroz usta ministra, već samo pušta Živku da se vajka ujka-Vasi kako nije uspela da zabrani novine.

Našoj je ministarki pošlo za rukom (za razliku od Živke) da „izradi“ kredit za svoga svekra. Neka je procedura bila sasvim po slovu zakona. Neka im verujemo sve do poslednje reči. Ja čoveku, gospodinu ministarkinom mužu, zaista verujem kada kaže: „Poemu Kadinjača je napisao Vukosavljević, ali to nisam ja!“. Sigurna sam da mu veruje i cela nacija jer deca vlasnika noćnih klubova teško da i čitaju poeme, a kamoli ih pišu.

Ostaje ipak jedno krucijalno pitanje: Ako smo u sve poverovali šta ćemo sa takvom istinom?

Šta je još rečeno na toj konferenciji za novinare? Gospođa ministarka i njen muž su u prošlom režimu zarađivali odlično i sad od ostataka tog novca mogu sebi da priušte ogroman stan i visok standard. Čime su onda bili motivisani da se bore protiv tog režima? Motiv ministarkinog muža mogao bi biti da ne bude više Marko Milošević vlasnik noćnih klubova i „Bambilenda“ već njegov otac, a inženjerkin da postane ministarka uz znatno manju platu jer – nije sve u novcu, ako ga već imate.

Da li to može biti i dovoljan motiv za građane Srbije da pristanu na takve promene?

Da li je za nas bolje da poverujemo da su ministarka i njen muž ipak slagali i da siroti kuvar (svekar) i njegova žena (svekrva) ipak nisu sišli s uma i pod starost počeli da otvaraju noćne klubove i „vrbuju“ striptizete, već da je svekrovo ime samo puka zloupotreba čoveka. Ako i to uradimo, ipak nam još jedno ključno pitanje udara u mozak: Ako je neko tako olako i nečasno mogao da zloupotrebi ime oca, to jest svekra, sa kojom lakoćom će tek zloupotrebiti anonimne građane Srbije?