Gore od šaltera

Dragi nas Stojane Ceroviću, budite srećni što je tamo jos ta pisarnica, jer bar imate priliku da komunicirate sa živom osobom i njoj iznesete svoje nezadovoljstvo načinom na koji su stvari „uređene.“ Kafkijanska stvarnost je mnogo gora i mnogo depresivnija i postoji na nekim drugim prostorima, gde je mene zla sudba smestila. Sve je automatizovano, kompjuterizovano, a iste greške i propusti se i dalje događaju, s tim što sada ili morate satima da čekate na liniji da bi vam automati dali priliku da ubadanjem brojeva birate razne „opcije“ da bi se na kraju ispostavilo da ipak morate da razgovarate sa živim bićem, ali ono je dostupno samo u radno vreme prilagođeno nekoj drugoj vremenskoj zoni, a i ako i nju dobijete, pa ako ne zna odmah kako da vam pomogne, ona vaš stavi „on hold“ i više nikada ne odgovori. Jedina opcija koja ne postoji je da se ode negde i kroz otvor šaltera ili čak i bez njega, kao što ste vi imali sreće, lepo izviče na nekog od krvi i mesa.

Druga, od mnogih situacija, jeste da mašina „poludi“ i počne da vas optužuje da nešto što ste uradili niste uradili ili da jeste ono što niste, pa kad odete da to konačno raščistite, posle dugog pokušavanja da se to završi brzo telefonom, zadužena osoba gleda u ekran kompjutera i njemu više veruje nego živoj osobi tu pred njom.

To ide dotle da kad vas iz video kluba optuže da niste vratili kasetu i konačno odete da vidite o čemu se radi, pa sami odete do police i nađete tamo taj film i donesete je osobi iza pulta, ta osoba će i dalje da tvrdi da joj je žao, ali kompjuter tvrdi da ta kaseta nije vraćena…

To su stresovi i frustracije, dragi Stojane, to su osećanja nemoćnog besa i bespomoćnosti, mada sam i ja, naravno, mislio da je kod nas tamo gore.