Gojku Tešiću još jednom, nadam se, poslednji put

Sve te gomile laži i uvreda koje Gojko Tešić već nedeljama prosipa na moj račun u nedeljniku „Vreme“ samo potvrđuju ono u šta sam od početka bio siguran i što je konačno kao teška prljavština isplivalo na površinu: Gojko Tešić pokušava da opere svoju biografiju, da zabašuri ono što je govorio i pričao 1994, a to su ogoljeni stavovi srpske desnice o izdajnicima, patriotizmu, „pravim interesima srpskog naroda“ itd., sve ono što je taj isti narod dovelo do ovog jadnog, katastrofalnog stanja u kojem se nalazi. Besmislena priča o tome da sam učestvovao u komisiji u kojoj nisam učestvovao samo je bila paravan za providni pokušaj diskreditovanja nekoga ko dobro zna njegove marifetluke. Sva Tešićeva dodatna histerična pljuvanja dosadna su ponavljanja onoga što nova srpska (nacistička) desnica godinama trubi. Iz njegovog poslednjeg jadnog i primitivnog tekstića nezadrživo probija taj mrak, ta beda mišljenja, onim govorom i rečnikom koji nam je dobro poznat iz Miloševićevih vremena. To su stereotipne, bljutave priče o navodnim antiratnim profiterima, koji tobože uzimaju veliku lovu od svojih stranih gazda, putuju po svetu uz visoke honorare što je protivusluga za učešće u velikoj međunarodnoj zaveri protiv Srbije. Na Gojkovu žalost živim od profesorske plate, u stanu od 49 kvadrata, za poslednjih desetak godina putovao sam možda nekoliko puta (na poziv Berlinske akademije nauka, sarajevskog PEN-a i Grupe 99, uvek bez honorara), svoje profesorsko mesto na Fakultetu dramskih umetnosti dobio sam na konkursu po normalnoj proceduri sa svim odgovarajućim kvalifikacijama, a nikada ni u jednom tekstu nisam se bavio „dostavljanjem“, nego sam svoje kritike Miloševićevog režima, agresivnog populizma i zloupotrebljenog nacionalizma javno objavljivao, a neprilike i pretnje, pa i one najstrašnije, koje su mi zbog toga upućivane dolazile su upravo od ljudi po idejama bliskim G.T. Neka Tešić pronađe makar jedan moj tekst u kojem sam bilo šta napisao protiv nekog naroda ili neke nacije. Nikada, ama baš nikada, nisam izjednačavao lidere, narod i naciju sa režimom ili ideologijom koji su se iza njih zaklanjali.

Što se mene tiče, ova priča je završena. Ako uopšte od svega ima neke koristi, onda je to da su licemerima spale maske. Pre svih Gojku Tešiću. Ono što u početku nisam mogao da razumem jeste zašto je „Vreme“ uopšte ustupilo prostor osobi profila G. Tešića da u kulturnoj rubirici pokrene ovaj niz gnusnuh i podlih uvreda i izmišljotina. Ali, sada je jasno da na srpskoj intelektualnoj i medijskoj sceni dolazi do novih podela, neka čitaoci sami zaključe do kojih i kakvih. Redakciji „Vremena“ je, pretpostavljam, svejedno što ovaj časopis više neću kupovati i čitati, ali žao je meni jer je svima nama „Vreme“ dosta značilo, nekada, dok je održavalo duh i uverenja koje je zastupao njegov osnivač Srđa Popović.