Filaretova „zebra“

Svi se sećamo one „Čedine zebre“, i kako i zbog koga je ona postavljena. Verovali ili ne, ima je i Filaret, samo što se ona u osnovi razlikuje od ove Čedine.

Ona Čedina bila je postavljena pošto su ga bili uhvatili na delu kako prelazi van pešačkog prelaza, pa se on pobrinuo da bude još jedan, za svaki slučaj. A ova Filaretova nije postavljena, nego mu je „data“ sa sve sto metara puta ispred one četvorospratne zgradurine sa liftom, kod Prijepolja, koju svi zovu „konak“.

A otkud sad ja pa to sve znam? Pa otud što sam služio vojsku 2000–2001, prvo u Raškoj a posle u Sjenici. Tokom mog službovanja u Sjenici, ne znam tačno da li je bio septembar ili oktobar, jednog dana okupi nas na pisti vanredno unapređeni poručnik S. I., i sav usplahiren poče da čita spisak sa imenima među kojima se našlo i moje. Prvo nam je rekao da smo, nas dvadesetak, dobrovoljci i da sutra idemo u Prijepolje kod tada vladike Filareta da mu pomognemo u rasčišćavanju terena oko manastira Mileševe, na kome treba da se održi neki vašar ili nešto slično. Tada u tom momentu, ime Filaret mi je bilo potpuno nepoznato, pitam mog klasića Almira, koji je inače iz Prijepolja, koji je taj vladika kod kog idemo da rmbamo. On onako u šoku zbog mog neznanja poče da mi priča o venčanju Cece & Arkana. Ja, kao dete odraslo u „Bašti Trnja“, čuo sam bio za pomenuti bračni par, ali ko ih je venčavao, krstio i držao sveću nije me ni najmanje interesovalo, ali slegoh ramenima i pomirih se sa sudbinom. I dok si rek’o „028 sitno“, nađosmo se sutradan uveče pred „konakom“, koji se nalazi na izlazu iz Prijepolja. Kapiju visoku 2–2,5 metara od kovanog gvožđa otvori nam neki vladikin asistent. Ušavši u dvorište „konaka“ odmah sam je video, ispružila se preko staze sva u prugama, gotovo netaknuta, ZEBRA. Pogledam malo bolje tu stazu, ama kakva staza bre, put čoveče, magistralac. Lukavi vladika je sačekao da opština izasfaltira i obeleži put koji vodi iz Prijepolja i priključuje se glavnom putu koji vodi ka Crnoj Gori, a onda je dao da se ogradi 20 metara sa ove i 50 metara sa one strane i jedno pet metara sa druge strane puta, sve u kovanom gvožđu. Verovatno se pitate kako onda ljudi izlaze na kraj sa ovim Filaretovim urbanističkim odronom. Odgovor leži u jednom drugom putu iz 1953. godine koji vodi oko „konaka“ i više podseća na stazu; bio je jedno vreme zatvoren ali su ga malo iskrpili i pustili u promet. Ujutru su nas okupili na drugom kraju tog ograđenog prostora da sačekamo prevoz, i tu su nam se pridružila dva civila, urasla malo u brade i bez cigareta. Damo im po duvan i primetimo da jedan od njih ima zalepljen, poveći flaster na levom ramenu. Sada bi trebalo da izvedem neki zaključak, a mogao bih da to prepustim vama.